Sin ponoćnog Sunca

Sami. Ne, ovo nije početak egzistencijalnog romana, mada će tekst biti poduži. I ne, ne radi se o šimpanzi iz Beo Zoo vrta, niti o štoperu Hipiji. Reč je o narodu Sami iliti Laponci, iako je to za njih uvredljivo koliko i za Inuite kada ih zovemo Eskimima. Ali navikli su oni na nepravdu i loš tretman.

Žive na severu Skandinavije i ruskom poluostrvu Kola. Nisu ograničeni na jednu državu jer su domorodački narod na tim prostorima i za njih ne postoje granice, stariji su od njih. Imaju svoj jezik, kulturu i identitet. Zadržali su ih uprkos brojnim izazovima sa kojima su se susretali, pogotovo od sredine 19. veka. To je najizraženije bilo u Norveškoj koja je imala projekat jedne, čiste nacije, a Sami su se isticali i bili drugačiji. U tom projektu norvežizacije koji je trajao stotinak godina bio je zabranjivan samijski jezik u školama, ljudi kažnjavani ako ga govore i bio je stvoren narativ da su oni „primitivni severnjaci“ čijim su se običajima, nošnji i akcentu podsmevali. Iako ih nisu voleli, želeli su da ih integrišu u norveško društvo kako bi na taj način izbrisali njihov identitet. Neki su menjali svoja prezimena i nisu želeli da talasaju, ali su neki ponosno ostali da brane svoje poreklo.

Ipak, najdublji razlog antagonizma prema Samijima jeste činjenica da su naseljavali najbolju zemlju bogatu prirodnim bogatstvima koju je vlada Norveške želela za sebe, a koju oni nisu želeli da im prepuste. Nisu, jer su znali da bi je upropastili rudnicima, elektranama i vetroparkovima, a ako je za Samije nešto svetinja, onda je to priroda. Uostalom, njihova glavna religija jeste šamanizam, a u središtu toga su priroda i životinje.

Za Samije je Sunce srž pogleda na svet – ono nije samo nebesko telo već njihov praroditelj, predak. Smatraju se decom Sunca. Za njih je ono izvor života, njihov zaštitnik i stvar egzistencije, iako smo rekli da ovo nije egzistencijalni roman, a sve više liči na to.

I zato, da ne dužimo. Tamo, na severu Evrope, gde sija ponoćno Sunce koje ne zalazi od početka maja do početka avgusta; tamo gde su polarne noći od kraja novembra do kraja januara kada je sunce uvek ispod horizonta; tamo gde Aurora Borealis ima svoj šou na nebu. Tamo je pre 44 godine to Sunce rodilo Mortena Gamsta Pedersena, ponosnog Samija.

Očekivali biste možda da se na krajnjem severoistoku Norveške, u oblasti Finmark, u gradiću Vadse, koji preko fjorda gleda na Rusiju, rodi svetski poznati hokejaš, klizač, biatlonac ili, pak, rukometaš. Ali ne, iz tog ledenog kraljevstva dolazi fudbalski umetnik.

Nostalgični fudbalski svet najveću zahvalnost duguje njegovom ocu jer da on nije bio fudbaler, Mortena verovatno ovaj sport ne bi ni zanimao. Ovako, želeo je da nastavi njegovim stopama, pa je krenuo da trenira u lokalnom niželigašu Norildu. Nije moglo, a da se među carstvom irvasa ne pročuje kakvog talentovanog momka ima ovaj maleni tim. Stoga je bilo logično da ga pokupi Tromse, najseverniji profesionalni fudbalski klub i, uz Bode/Glimt, najveći klub u Arktičkom krugu.

U klub sa kojim su se i Partizan i Zvezda susretali u evropskim duelima stigao je sa 20 godina, za današnje uslove čak i kasno. Ali kvalitet je bio neosporan i nastavio je da ga pokazuje i u najvišem rangu norveškog fudbala. Kada igrate u tim ekstremnim uslovima, morate nekako zagrejati publiku, a Pedersen je preuzeo na svoja pleća zadatak da se razočarani prikazanim usred meča ne pokupe i odu negde na toplo. Zbog njegovih poteza su smrznuti gledaoci čestim aplauzima grejali svoje ruke, a bilo im je toplo i oko srca jer su znali da u svom klubu nesvakidašnjeg majstora.

Nije to ostalo neopaženo ni u južnijim delovima Evrope. Bio je već avgust 2004, sredina sezone u norveškoj ligi, a suton prelaznog roka na ostatku kontinenta. Veliki klubovi nisu smeli da dozvole da ovakav igrač, sada već 23-godišnjak, dočeka početak septembra u svojoj zemlji jer ju je dobrano prerastao. Bili su zainteresovani mnogi, među njima i Mančester junajted, ali ga je ugrabio Blekburn – šampion Premijer lige samo desetak godina ranije.

Kada je prelazio u engleski fudbal bio je poznat samo onim promrzlim norveškim navijačima i evropskim skautima. Ubrzo po dolasku na severozapad Engleske upoznao ga je ceo svet.

Jedan od glavnih razloga zašto je odabrao baš Roverse jeste želja i trud koje je uložio tadašnji menadžer Grem Sunes. Debitovao je baš protiv Mančester junajteda i upisao asistenciju, ali i odmah na koži osetio Fergi tajm. Ipak, bila mu je to jedina utakmica pod Sunesom jer je legendarni Škot prihvatio poziv Njukasla da nasledi ser Bobija Robsona na klupi „svraka“.

Pedersenu nije bilo svejedno. Dobio je poziv saigrača: znaš li da tvoj klub više nema menadžera? Ležao je i smejao se u fazonu „OK, ovo će biti zabavno, dobro došao u Englesku.“ Njegov klub je dobrodošlicu na klupi poželeo Marku Hjuzu. Posle samo dve utakmice, sklonio je Mortena iz tima. Možda ga je time kaznio što nije odabrao njegov Junajted... Šalu nastranu, čak 16 ligaških utakmica bilo je potrebno Norvežaninu da stekne poverenje nekadašnjeg napadača i vrati se u tim. A kada je to uradio, postao je njegov najvažniji igrač.

Navijači Blekburna su ga brzo zavoleli zbog gola protiv omraženog Barnlija u derbiju istočnog Lankašira za prolaz u narednu rundu FA kupa. Kada je adaptacija na Ostrvo završena, krenulo je ono njegovo, ono prosipanje magije koje su gledali Norvežani.

Golovi i asistencije su samo vrh glečera iz njegovog Barencovog mora. Ispod površine su bili vrhunski driblinzi, diktiranje tempa igre, lopte koje imaju oči, kreirane šanse, požrtvovanje... Stigao je ubrzo i nadimak „Norveški Dejvid Bekam“, pomalo zbog sličnog stila igre, više zbog imidža.

Izgledao je kao da je frontmen nekog bojbenda za kojim tinejdžerke lude. Što je najluđe, i jeste bio član bojbenda. Zajedno sa još četvoricom norveških fudbalera bio je deo benda Igrači, odnosno The Players koji je 2006. oformljen u sklopu kampanje „Fudbal protiv kriminala“ za koju su izbacili singl „This is for real“, simpatičnu pesmu u stilu Backstreet Boysa. Da nije već bio tako dobar u fudbalu, reklo bi se da je greota što nije u muzičkim vodama.

https://www.youtube.com/watch?v=EpoaVD6KOvI&list=RDEpoaVD6KOvI&start_radio=1

Ipak, on je umetnost stvarao uz pomoć lopte, ne mikrofona. Kao što Aurora Borealis izmamljuje ljudima osmehe i ono „Vauuu“ iznad njegovog Vadsea, tako je on to uspevao da iznudi od gledalaca potezima na terenu. Ne da nije imao hejtere, već je bio jedan od omiljenih fudbalera svakog premijerligaškog fana, pogotovo jer je igrao za klub koji je svima bio drag i bio pravi profesionalac bez ijednog skandala. Jedan je od pravih predstavnika one „Ulice neće zaboraviti“ kategorije, ali i jedan od onih pravih Barclaysmena.

Iz kataloga njegove levice najprodavaniji su bili slobodnjaci. Tokom svakog slobodnog udarca, gde god bio u radijusu od 30-ak metara od gola, navijači oba kluba su zadržavali dah – protivnički su se bojali, domaći su se nadali. Znali su da predstoji ili odličan šut ili isto takav centaršut. Mrtvi uglovi, iz igre ili prekida, za njega nisu postojali, on ih je ubio. Najbolja levica koju je Blekburn imao, kažu navijači ovog kluba, a rođen je kao dešnjak. Levu nogu je toliko uvežbao do savršenstva, da se njome služio u najdelikatnijim situacijama, a desna je bila tu tek da protivničkom beku napravi pakao od života. Bio je pravi reprezent one „levom ubija, a desne se i sam plaši“.

Odigrao je za tim iz Lankašira 348 mečeva na kojima je zabeležio 47 golova i 61 asistenciju. Pre 15-ak godina bio je deo jedne od simpatičnijih ekipa u Premijer ligi pod vođstvom Sema Olardajsa, a koju su činili još Samba, Nelsen, Žive, Olson, Kerimoglu, Dan, Santa Kruz, Mekarti, Diuf... Postao je najveća legenda kluba u ovom veku. Mogao je lako tokom prvih pet-šest godina odatle da ode u mnogo jači klub, imao je kvalitet, a i udvarače. Ali toliko se zaljubio u ljubav koju su mu pružali navijači Roversa da nije želeo da izgubi status božanstva iz nordijske mitologije koji je imao.

O njemu će oni pričati sage, prenosiće se sa kolena na koleno. Za njih je on bio Tor, sa levicom poput čekića. Oni mlađi koji nisu zakačili period Širera imaju jednog omiljenog igrača – njihovog Pedersena. Možete li zamisliti koliko je novopečenih očeva u Lankaširu u poslednjih 20-ak godina želelo da svog sina (neki verovatno i ćerku) nazovu Morten Gamst, ili bar Morten? Neke od njih supruge nisu mogle da spreče, a neke su se sigurno i obradovale tom predlogu jer fudbal je u Engleskoj, ipak, porodična stvar i prate ga i žene.

Bio je deo poslednje Blekburnove premijerligaške sezone 2011/12, a ostao je i čak i sezonu u drugom rangu kako bi pomogao klupu da se adaptira. Ostao bi sigurno i duže da u upravi Blekburna sedi neka pametna glava. Pred kraj sezone u Čempionšipu je do javnosti stigla izjava jednog od savetnika ozloglašenih indijskih vlasnika koji je Mortena nazvao penzionerom, te da su mu „noge otišle“ i da zato ne treba produžiti ugovor sa njim. Navijači, koji ionako ne podnose svoje vlasnike, zamrzeli su ih još više jer ovaj je klub mnogo više Pedersenov nego nekog nebitnog Indijca, makar on bio i vlasnik.

Pedersen je šmekerski prošao kroz tu neprijatnost – rekao je ekonomu da mu ponese štap za hodanje na utakmicu protiv Lestera, da će postići pobednički gol i proslaviti ga kao penzioner sa štapom. Tako je i bilo. Na kraju, mogao je da ostane u Engleskoj jer je ponuda bilo dovoljno, ali nije imao srca da to uradi jer u njemu postoji mesto samo za jedan klub. Zato je imao kratku epizodu u Turskoj gde je shvatio da nikakav novac nije dovoljan ako tamo nisi srećan.

Stoga, ako već nije u svom drugom domu u okolini Mančestera, onda će otići u svoj pravi. Vratio se u Norvešku, prvo u Rozenborg jer je tada još bio kvalitetan za najbolji klub u zemlji. Tamo se zadržao od 2014. do 2016, a onda je krenuo put severa, sve bliže svom Vadseu. Prva stanica je bio njegov stari Tromse u kom je bio jedan od najboljih asistenata domaćeg elitnog ranga. Dok mnogi nisu bili svesni da i dalje mogu da uživaju u njegovim majstorijama, neki od nas zaluđenika imali su ga u svom timu u fantaziju norveške lige.

Uvek je znao sebe i svoj nivo. Nikada nije želeo da se „šlepa“ zbog reputacije, iako je mogao, pa mu tako nije bilo ispod časti da igra u drugoj ligi. Prvo za Altu, klubu iz njegovog Finmarka, potom za Osane. Karijeru je završio u Ranhajmu, tek pre dve godine, u 42.

Igrao je i za reprezentaciju, sakupio je 83 nastupa. Iako možda neko od pripadnika njegovog naroda ne bi to uradio zbog svega što je vlada te države radila njima, najbolja „osveta“ je bila ta da svi Norvežani obožavaju jednog Samija i dive mu se.

A kad smo opet kod Samija, oni imaju joik – pesmu ili glas koji se odnosi, između ostalog, na osobu. Speva se još dok je beba i svako ima svoj poseban, kao ime. Nizom glasova, uglavnom bez teksta, se opisuje detetov temperament – ako je nemirno, onda su brzi, dinamični, a u suprotnom su spori, tiši. Kad god se čuje taj joik, zna se o kome je reč, čak i bez reči.

Pedersen je sam sebi skovao još jedan joik za života. Dovoljno je reći najveća legenda Blekburn Roversa u ovom veku. I svi znaju o kome je reč.