Sitijev akademac postao brucoš na Oksfordu

Kada ste deo akademije Mančester sitija, već više od deceniju jedne od najelitnijih i najboljih na svetu, deo ste male grupe privilegovanih, ali i neosporivo talentovanih fudbalera. Očekivanja su da velika većina istih napravi veliku karijeru, makar ona ne bila striktno vezana za Siti. Ipak, jedan Sitijev akademac pošao je putem kojim se ređe ide. Putem koji će neki mladi fudbaleri teško razumeti, ali i putem koji zaslužuje svako poštovanje.

Iako je imao tu sreću da dobije priliku za koju bi sva deca koja se bave fudbalom dala sve, 19-godišnji Han Vilhoft-King je odlučio da završi karijeru koja još valjano nije ni počela i ode na fakultet. Umesto potencijalno elitnog fudbala izabrao je elitno obrazovanje, i to ono na Univerzitetu u Oksfordu.

Uprkos tome što je Mančester siti bio spreman da mu ponudi nastavak saradnje koja je isticala na kraju prošle sezone, Han se zahvalio na ponudi i svoje vreme usmerio ka ostvarenju druge želje – postati pravnik. Zato je posle odličnih rezultata na prijemnom ispitu, a onda i intervjua na koji je bio pozvan, upisao prvu godinu na Brejsnous Koledžu.

Kao što je imao privilegiju da bude deo male grupe dece u Sitiju, tako je ima i sada jer Brejsnous prima samo 10 studenata godišnje. Ovaj fakultet u okviru oksfordskog univerziteta osnovan je još 1509. godine, a njegovi diplomci kroz istoriju bili su neki veoma poznati i uspešni ljudi – britanski premijeri Dejvid Kameron i Henri Adington, australijski premijeri ser Džon Gorton i Malkom Turnbul, kao i nobelovci, fizičar Džej Majkl Kosterlic, hemičar Ričard Robson i književnik ser Vilijam Golding.

Kada je u pitanju njegovo fudbalsko školovanje, pre Sitija je bio deo akademije Totenhema u koju je stigao još sa 6 godina i kroz selekcije se etablirao kao jedan od najvećih bisera. Nekoliko puta je trenirao i sa prvim timom dok je menadžer bio Antonio Konte. Polagali su ogromne nade u njega i igrao je na poziciji zadnjeg ili centralnog veznog, a najveći kvaliteti su mu bili odličan pas i mirnoća sa loptom.  

Gardijan ga je pre 3 godine uvrstio u svoju godišnju rubriku „Next Generation“ u kojoj biraju najtalentovanijeg akademca iz svakog premijerligaškog kluba. Među njegovom klasom 2022 su tada, između ostalih, istakli i Njukaslovog Luisa Majlija, tada Lidsovog Arčija Greja, Liverpulovog Bena Douka, sada člana Bornmuta, i Forestovog Zeka Ebota. Takođe, bio je član i U16 reprezentacije Engleske, a mnogi njegovi saigrači iz te generacije, poput Nika O’Rajlija, Majlsa Luis-Skelija, Tajlera Diblinga, Olija Skarlsa ili Tajrika Džordža su već dobrano iskusili premijerligaški fudbal.

Ipak, nije mu sve bilo potaman u Spursima i još dok je bio deo londonskog kluba razmišljao je da ostavi fudbal. Privlačila ga je ideja o sticanju visokog obrazovanja, što je najviše dolazilo iz kuće jer mu je otac bivši univerzitetski profesor filozofije koji sada radi u kompaniji koja mentoriše međunarodne studente, dok mu je majka arhitekta.

Odbio je novi ugovor u Totenhemu i sve više kao rešenje video Ameriku, gde bi mogao da kombinuje školovanje i fudbalsku karijeru tako što bi izašao na MLS draft. Izbor je pao na Univerzitet u Los Anđelesu gde je januara 2025. trebalo da počne sa predavanjima. Plan je bio da dok ona ne krenu, da bi se aklimatizovao na SAD, potpiše ugovor na 6 meseci sa drugim timom Sinsinatija, što je i uradio.

Ipak, posle samo par nedelja pozvao ga je Mančester siti i ponudio mu jednogodišnji ugovor sa opcijom produžetka na još jednu. Našao se pred velikom dilemom i teškom odlukom koju je morao doneti. Ali shvatio je da se jednom pruža takva prilika i nije smeo da je propusti: „U tom trenutku, plan je i dalje bio da postanem profesionalni fudbaler i osetio sam da bih se zauvek kajao ako ne odem u Siti. Uvek bih pričao „Šta bi bilo da sam prihvatio tu šansu?“. Sada kada sam prošao i to i mogu da odstupim od fudbala znajući da sam dao sve od sebe. To je dosta umirujuće.“

U Premijer ligi 2 za U21 selekciju Sitija debitovao je prošle sezone u septembru kada je zamenio Nika O’Rajlija, sada levog beka seniorskog tima, a koji je tada igrao na svojoj prirodnoj poziciji u veznom redu. Ispostaviće se da mu je to bio i jedini nastup u dresu ovog kluba.

Dok je bio u Sitiju, nekoliko puta je trenirao i sa prvim timom kada su omladinci popunjavali brojeve ili glumili protivničku ekipu u pripremi mečeva. Celokupno iskustvo koje je doživeo na tim treninzima je, može se reći, doprinelo odluci da odustane od fudbala i posveti se školovanju: „Ne želim da kažem da sam bio razočaran, ali tada shvatite da je trening sa prvim timom postala stvar kojoj se niko zaista ne raduje, iako je čudno reći. To je zbog toga što bi samo igrali presing. Trčali bismo za loptom kao psi pola sata, 60 minuta. Nije to baš prijatno iskustvo, pogotovo kada pokušavaš da pritisneš i oduzmeš loptu De Brujneu, Gundoganu ili Fodenu. Ne možeš im prići, tako da osećaj da ne želiš to da radiš nadvladava opčinjenost tim igračima.“, govorio je brucoš za Gardijan.

Očigledno je tada počeo da sumnja u svoje sposobnosti. A kako sumnja obično stvara nezadovoljstvo, misao za mišlju u njegovoj glavi dovela ga je do odluke da odustane od fudbala i posveti se nečemu drugom što ispunjava i njega i njegovo vreme: „Nisam uživao. Ne znam do čega je, možda do okruženja. Često mi je bilo dosadno, takođe. Otišao bih na trening, vratio se kući i ništa ne bih radio. Ako to poredimo sa ovim sad... Teško mi je da nađem dovoljno vremena za sve – učim, izlazim sa prijateljima, igram fudbal za univerzitetski prvi tim, kao i za moj koledž tim.“

Mnogi bi rekli da je vreme koje je provodio dosađujući se mogao utrošiti na svoj fudbalski napredak na mnogim nivoima, čak i onim van terena. Ipak, i pored ogromnog talenta, očigledno nije imao dovoljnu glad za uspehom: „Oduvek sam se osećao nedovoljno stimulisanim u fudbalu. Nemojte me pogrešno shvatiti, i dalje ga volim, ali sam uvek osećao da mogu da radim nešto više od toga. Uzaludno sam trošio sate svakog dana. Trebalo mi je nešto drugačije i Oksford, kao i ljudi ovde, su mi delovali uzbudljivo. Mislim da je to razlog. Povrede su bile veliki faktor, ali to je lak odgovor. Osećao sam da mi je trebalo nešto više, uglavnom intelektualno, što zvuči malo pretenciozno, ali tako je.“

Očigledno je, kao pametan momak kakav jeste, brzo shvatio nekoliko stvari – da nije dovoljno dobar za elitni fudbal, da su povrede već uticale na njegov razvoj, te da neće imati ni dovoljno discipline, ni volje da uspe na visokom nivou. A ako bi već igrao u nižim ligama, i to sa njegovom podložnošću povredama i manjkom motivacije, pitanje je šta bi bilo sa njegovom karijerom, ali i životom.

„Recimo da sam imao karijeru u Ligi 1 ili Čempionšipu... Zaradio bih dobar novac. Ali koliko bih zaista uživao u tome? U svojoj glavi, nisam bio siguran. Takođe, u najboljem slučaju igrao bih 10-15 godina i šta posle toga? Mislim da bi mi odlazak na fakultet obezbedio platformu da radim nešto duže od narednih 10 do 15 godina. Tako da je to razmišljanje na duže staze.“, obrazložio je Han svoju nesvakidašnju odluku.

Na posletku, kako je Vilhoft-King zbog svog porekla pravi mali „globus“, čak 7 reprezentacija za koje je imao pravo nastupa – Engleska, Nemačka, SAD, Kina, Tajvan, Indonezija i Indija, ostaće uskraćene za potencijalnog reprezentativca. Da je ostvario svoj puni potencijal, definitivno bi igrao za jednu od prve dve-tri navedene, a da je makar nastavio da se profesionalno bavi fudbalom, i dalje bi bio značajan igrač za preostale navedene nacionalne timove.