Stvarno najbolji

Zaista je velelepna ta Beogradska arena. Jesu je ljubitelji sporta u Srbiji dugo čekali, jesu njena izgradnja i otvaranje više puta odlagani zbog političkih odluka svetskih moćnika, ali vredelo je. Valjda toga ljudi postanu svesni tek kada u njoj budu svedoci ispisivanja najlepših stranica sportske istorije.

Baš takvog je osećaja, sasvim sigurno, bio svako ko je sinoć na licu mesta ispratio poslednji korak vaterpolo reprezentacije Srbije ka zlatu na šampionatu Evrope. Da, ne košarkaškog, odbojkaškog ili rukometnog, što je miljama daleko iz drugih razloga, već vaterpolo nacionalnog tima, jer je Arena na 15 dana pretvorena u jedan veliki bazen u koji su se slile sve molitve i sve poruke podrške za „delfine“. Dok su aplauzima stvarali zaglušujuću buku po uspešno obavljenom poslu, navijači su na jedini pravi način odali priznanje selektoru Urošu Stevanoviću i njegovim izabranicima za sve ono što su radili u prethodniim danima. A nije im bilo lako.

Srbija je, kao i na svakom velikom svetskom takmičenju, i pre početka ovog prvenstva svrstavana u najužu grupu favorita za plasman na najviši stepenik pobedničkog postolja. Ali, bilo je tu mnogo „ali“. Imala je iza sebe tri bezuspešna, skoro razočaravajuča turnira Starog kontinenta, čak pet Svetskih šampionata u nizu bez osvojenog odličja i da nije bilo titula olimpijskih šampiona u Tokiju i Parizu ne bi se ljubitelji ovog sporta u Beogradu i unutrašnjosti radovali već dobrih osam godina.

Da, baš toliko vremena je prošlo od trenutka kada je Dejan Savić, sada aktuelni selektor Crne Gore, komandovao do evropskog zlata. Kada su na taj pritisak, koji je neizostavno postojao, dodati i ne baš sjajni rezultati oličeni u porazima od Italije i Španije na pripremnom turniru u Trebinju početkom godine, odmah se uvukao crv sumnje i nametnulo pitanje: Da li je moguće da ćemo opet ostati bez medalje na Evropskom prvenstvu?

Kako to obično biva, svi iz tabora reprezentacije su uveravali da je sve u najboljem redu, da je fokus na samom šampionatu i da će sve doći na svoje mesto kada za to dođe vreme. I došlo je... A šta se desilo? Muka sa Holanđanima i pobeda protiv vaterpolo anonimusa na otvaranju šampionata Evrope tek posle peteraca... Nije da je to bio dobar znak, je l’ da?

Trijumf nad Španijom u narednom kolu bio je važan iz više razloga. Pokazao je da je i ova generacija vaterpolista Srbije kadra da se uhvati u koštac sa najboljima kada je potrebno, ali ih je i stavio na nova iskušenja nakon što je vođa u bazenu Dušan Mandić isključen i kažnjen sa dve utakmice neigranja. To je, čini se, dodatno ujedinilo ekipu, koja je u svakom narednom meču predstavljala baš to – pravi tim.

Pobede nad Izraelom, Francuskom i Mađarskom dovele su do toga da susret sa Crnom Gorom nema rezultatski značaj, što ne umanjuje pobedu reprezentacije koju vodi bivši selektor Srbije. Glava je „resetovana“, telo odmoreno i bilo spremno za nove pohode. Tako se, bar, mislilo...

A onda je Uroš Stevanović, koji je, čini se, tek sada u potpunosti izašao iz senke svog prethodnika, po osvajanju najsjajnijeg odličja obelodanio kroz kakve je probleme prolazio njegov tim. Zdravstvene, prevashodno. Na dan polufinalnog duela sa Italijom radio je samo sa osmoricom igrača na treningu, jer su ostali imali temperaturu i(li) dijareju. Neki su taj meč odigrali u pauzi između povraćanja, drugi su se na iste simptome požalili neposredno pre finala sa Mađarima, za koje nije smogao snage Miloš Ćuk, ali ih je sve to dodatno motivisalo da velikom, možda i najvećem rivalu u svetu vaterpola, ne ostave gotovo ni nadu u konačan trijumf.

I nije ovo priča o rezultatima, o golovima najboljeg pojedinca finalne utakmice Dušana Mandića ili odbranama Milana Glušca, u kojem je Srbija dobila golmana za narednu deceniju. Nije ovo beseda o dinamičnijim utakmicama kao posledici ponovne promene vaterpolo pravila niti o odličnoj organizaciji turnira što su potvrdili apsolutno svi učesnici, već o jedinstvu, ljubavi prema svom poslu i svojoj zemlji. O želji da se izdignete iz svakodnevne učmalosti, da pokažete i sebi i svetu da ste kadri da se suočite sa problemima i iz borbe sa njima izađete kao pobednici. O tome kako je lepo kada obradujete sebi drage ljude nakon što ste im omogućili da uživo isprate svaki vaš trzaj, svaki vaš zamah, svaki vaš šut.

I zato je bilo prelepo biti sinoć deo istorije u Areni. Stajati tako blizu istinskih heroja koji su, bar tako deluje, po ko zna koji put prešli granice ličnih maksimuma zarad svoje i sreće svog naroda. Tamo gde je pre deset godina takođe osvojeno evropsko zlato, ponovila se istorija. A kada se nešto ponavlja i ne dosadi, već svaki naredni put izazove novu lavina emocija i sreće, znači da vredi, zar ne?