Vaterpolo zima i novi spektakl u Beogradskoj areni – sve što treba da znate o evropskim prvenstvima

Vek istorije, vek kroz koji je vaterpolo prošao mnogo toga, nastavlja se još jednom stranicom – Evropsko prvenstvo koje je prvo izdanje doživelo daleke 1926. od subote će još jednom stići u Beograd.

Biće to ukupno 37. šampionat Starog kontinenta, a treći koji će se održati u glavnom gradu Srbije – nakon 2006. kada se igralo na Tašmajdanu, drugi put domaćin će biti „Beogradska arena“.

Прикажи ову објаву у апликацији Instagram

@belgrade.ewpc2026 је поделио/ла објаву

Najveća dvorana u Srbiji pre 10 godina, takođe u januaru, bila je svedok spektakla koji se ne zaboravlja, a nešto slično očekuje se i ove zime.

Ali pre Beograda vratićemo se u istoriju i sve što je obeležilo ovo takmičenje.

Od Budimpešte do Beograda

Pomenuto prvo Evropsko prvenstvo održano je u zemlji vaterpola Mađarskoj, a prvi šampion bio je upravo domaćin. Za današnja dešavanja zvuči čudno, ali srebrnu medalju je osvojila Švedska, dok je bronzana bila Nemačka.

Još jedna zanimljivost – ukupno su učestvovale četiri selekcije, a jedina koja nije stigla do medalje bila je Belgija.

Sledeće godine igralo se u Bolonji, a do Drugog svetskog rata u Parizu, Magdeburgu i Londonu i uvek je prvak bio isti – Mađarska.

Prvi posleratni Euro održan je u Monte Karlu 1947, a kontinent je konačno i dobio novog šampiona – bila je to Italija, a srebrna ponovo Švedska.

Prva jugoslovenska medalja i dugo čekanje zlata

Već naredni šampionat održan 1950. označio je rađanje nove velike vaterpolo škole – te godine Jugoslavija je bila bronzana i bila je to prva medalja sa velikih takmičenja za tu zemlju.

Kroz sledećih 13 šampionata Jugoslavija je osvojila medalju na čak 11, ali dugo je i pratilo prokletstvo da nikada nije bila zlatna.

Imala je Jugoslavija svetske i olimpijske titule, a evropska je stigla tek 1991. u Atini. Kako su se bližila ružna vremena na ovim prostorima, tadašnji selektor Nikola Stamenić pred EP je ostao bez hrvatskih igrača.

Ipak, to kao da je ujedinilo one koji su ostali, pa su Šoštar, Milanović, Vičević, Uskoković i ostali dosanjali san svih generacija – Jugoslavija je u finalu bila bolja od Španije.

Nakon toga SR Jugoslavija je 1997. bila srebrna, a novo zlato stiglo je 2001. na svetom vaterpolo mestu – ostrvu Margitsiget u Budimpešti.

Ekipa Nenada Manojlovića tada je u polufinalu bila bolja od Hrvatske, a u finalu od Italije.

Bila je to sjajna generacija u kojoj su igrali Aleksandar Šoštar, Denis Šefik, Nikola Kuljača, Petar Trbojević, Predrag Zimonjić, Dejan Savić, Danilo Ikodinović, Viktor Jelenić, Veljko Uskoković, Aleksandar Ćirić, Aleksandar Šapić, Vladimir Vujasinović, Nenad Vukanić, Branko Peković i Nikola Janović.

Velike priče i nakon rastanka

Novo ime Srbija i Crna Gora stiglo je do zlata i u Kranju 2003, nakon trijumfa protiv Hrvatske u finalu i ludnice na tribinama, a onda su dve zemlje nastavile odvojeno i vaterpolu su donele novi šarm.

Srbija je 2006. bila najbolja, a Crna Gora ispisala istoriju 2008. u Malagi kada je kao debitant postala šampion Evrope.

„Ajkule“ su u finalu bile bolje upravo od „delfina“, a naredne godine doneće još mnogo velikih duela ove dve selekcije, ali i dugu dominaciju Srbije evropskim i svetskim vaterpolom.

Kad je i čuveni fudbalski hram „Prater“ gledao vaterpolo

„Beogradska arena“ svakako vaterpolu donosi specifičan ambijent, ali mnogo pre nje pamti se i turnir koji se održao na fudbalskom hramu „Prater“ u Beču.

Bilo je to 1995, ali ispostavilo se kao loša ideja, pošto je privremeni bazen bio postavljen na atletskoj stazi ispred jedne tribine, pa je većina stadiona bila prazna jer nije moglo ništa da se vidi sa velike udaljenosti.

Ipak, pamtiće se da je Italija u nesvakidašnjem ambijentu srušila Mađarsku i postala evropski prvak.

Niko kao Mađarska, Filip Filipović i Tamaš Kašaš

Mađarska je simbol vaterpola, ali i evropskih prvenstava – ova velika vaterpolo nacija od prethodnih 37 izdanja preskočila je samo jedan turnir, i to 1950.

Ukupno je evropski prvak bila čak 13 puta (poslednji put 2020), ubedljivo najviše od svih. Druga na večnoj listi je Srbija sa osam titula, ali uz nasleđene iz Jugoslavije, a slede Rusija (SSSR) sa pet, Italija sa tri, Hrvatska i Nemačka sa dve...

Ukupno je Evropa imala devet različitih vaterpolo šampiona, a na listi su još sa po jednom krunom Crna Gora, Španija i Holandija.

Individualno najviše medalja osvojili su Filip Filipović i Tamaš Kašaš. Prvi je u kapici Srbije i Crne Gore i samostalne Srbije osvojio osam medalja, od kojih su šest bile zlatne, dok drugi ima isti broj odličja, ali samo dva zlata.

Beogradskih 18.473

Treća priča u Beogradu počinje u subotu i kao 2016. održaće se u „Beogradskoj areni“. Očekuje se novi spektakl, iako je jasno i pre početka da rekord po broju gledalaca neće biti postavljen.

Pre 10 godina veliko finale između Srbije i Crne Gore (10:8) na istom mestu gledalo je tačno 18.473 ljudi, što je najviše u istoriji ikada kada je neki vaterpolo meč u pitanju.

Ovog januara kapacitet „Arene“ je smanjen na 12.000, pa će rekord iz 2016. nastaviti da živi. Međutim, ako tribine budu pune, jasno je da će i ovo Evropsko prvenstvo biti još jedno za pamćenje.