Čovek koji je izgradio britanski fudbal

Volite li engleski fudbal? Šta je to što vas privlači i toliko ga izdvaja od drugih? Nesumnjivo, jedan od glavnih razloga jesu engleski stadioni, barem oni „old-school“. Uvek sa natkrivenim tribinama koje se nalaze odmah pored terena, bez ikakvih odvratnih atletskih staza i drugih stvari koje ne pripadaju najpopularnijem sportu na svetu.

A ako volite takve stadione, onda niste ni bili svesni da volite i gospodina Arčibalda Liča – Škota, navijača Rendžersa, inženjera i arhitektu koji je projektovao skoro svaki kultni stadion u Engleskoj.

Prioritet mu nije bila dopadljivost, već praktičnost i izdržljivost, kako spolja, tako i iznutra. I upravo je ta jednostavnost postala njegov zaštitni znak, a lepota je svoje mesto našla baš u tom minimalizmu. Ta gola opeka – ili prostim jezikom cigla – karakteristična za tamošnja radnička predgrađa i one kućice nabijene jedna do druge, korišćena je za spoljašnost tipičnih Ličovih stadiona koji bi neretko nikli baš na tim mestima i stopili se sa okolinom.

Ali takva estetika nije bila slučajna. Rođen je 27. aprila 1865. u Glazgovu, jednom od središta industrijske revolucije gde su fabrike, železare i brodogradilište radili punom parom. Industrijalizacija mu je, na neki način, i oblikovala život. Po završetku školovanja, nije projektovao nešto što bi ulepšalo ovaj tmurni škotski grad, već nešto što će mu pomoći da se dalje razvija – nove fabrike, skladišta i druge industrijske objekte. Njegova dela su se mogla naći širom Ostrva, ali i Britanskog carstva, kao što je to slučaj sa fabrikama čaja na Šri Lanki.

Ali usred tog razvitka, uporedo se razvijalo još nešto – fudbal. Može se reći da se Lič našao u pravo vreme na pravom mestu jer se ovaj sport nezadrživo širio, pa je bilo potrebe za unapređenjem fudbalske infrastrukture koja je dotad bila poprilično primitivna. Pritom, tada nije postojao veliki broj arhitekata koje je zanimao fudbal, a takvi ne bi mogli da prepoznaju šta je sve esencijalno za potpuni doživljaj jednog navijača na stadionu.

U te vode ulazi 1899. kada su ga vodeći ljudi Kilmarnoka angažovali da im projektuje glavnu tribinu na njihovom Ragbi Parku. Već nekoliko meseci kasnije desila mu se prva velika stvar u ovoj branši kada je dobio poziv čelnika svog voljenog kluba, Glazgov Rendžersa, da projektuje potpuno novi stadion na parceli u Ajbroksu. Postoje i nepotvrđene priče da nije želeo nikakvu novčanu nadoknadu jer je za njega to bilo ostvarenje sna – da, i pored toga što nije fudbaler, njegovo ime bude večno uklesano u istoriji ovog kluba.

Ali ono što je delovalo kao san, ubrzo se pretvorilo u košmar. S obzirom na to da u tadašnjoj modernoj arhitekturi nije bilo previše primera i iskustva u izgradnji objekata za tolike narodne mase, pred sobom je imao težak zadatak. Ovaj poduhvat učinio ga je jednim od pionira u projektovanju tada modernih fudbalskih zdanja za koja je upotrebio elemente koji se koriste u izgradnji fabrika, pozorišta i amfiteatara. Rizik od grešaka je zato bio značajan.

Stadion za „policajce“ iz predgrađa Glazgova je bio završen veoma brzo, što je bilo karakteristično za Ličov rad, pa je prvi meč na njemu odigran već 30. decembra 1899. U to vreme je, sa dva nivoa i kapacitetom od oko 75.000 ljudi, bio jedan od najmodernijih stadiona na svetu. Međutim, tri godine nakon otvaranja dogodila se tragedija koja je promenila sve.

Bio je 5. april 1902. kada su Škotska i Engleska, ljuti rivali, igrali meč za titulu prvaka Britanije. Ajbroks Park, kako se tada zvao, bio je krcat. Igrao se 51. minut kada se na gornjem nivou zapadne tribine, nakon sinhronizovanog pokreta publike usled dešavanja na terenu, otvorila rupa od skoro 20 metara kroz koju su ljudi propali sa 15 metara visine.

Drvena gazišta i sedišta na ovoj tribini stajala su na čeličnim konstrukcijama koje su išle u visinu, bez ičega ispod njih, i nisu mogle da podnesu opterećenje tokom meča koje je, kako je istraga pokazala, bilo triput veće od predviđenog. Istražni organi su najveći deo odgovornosti usmerili ka dobavljaču drveta, koji je bio optužen da je isporučio lošiji žuti bor umesto kvalitetnijeg crvenog, ali je na kraju oslobođen.

Za neke bi ovakav tragičan događaj, u kojem je izgubljeno 26 života, a još 500 ljudi je povređeno, značio i kraj profesionalne karijere i početak sumnji u svoje znanje. Ali ne i za Liča. Nije se obeshrabrio, već je molio čelnike kluba da mu daju šansu da ispravi svoju grešku, što su mu na kraju i dozvolili.

Istoričari često ističu da ova katastrofa nije promenila samo njega, već i čitavu arhitekturu fudbalskih stadiona. Umesto običnih čeličnih konstrukcija, sada je insistirao stda prostor ispod tribina bude potpuno ispunjen i ojačan armiranim betonom. Razdvojio je publiku sa više prolaza i izlaza, postavio jače noseće elemente krova i dodao zaštitne ograde koje bi sprečile padanje mase unapred. Koristio je i materijale otporne na vatru, a ovako modifikovanim stadionom, postavio je standard za sve buduće u Britaniji.

Nakon Ajbroksa, počeo je sa projektovanjem stadiona u Engleskoj, a prve „mušterije“ su mu bile Fulamov Krejven Kotidž i Čelsijev Stamford Bridž. Već tada je postavio temelje svog prepoznatljivog stila. Njegovi bi stadioni imali dvovodni krov na čijoj bi se sredini na glavnoj tribini uvek našao zabat (iliti kalkan) gde bi stajao sat, kao što možemo videti i danas na Hilsborou, ili grb kluba, kao na Krejven Kotidžu. Krov bi držali stubovi pored nečijeg sedišta, čime bi pogled bio malo zaklonjen, ali je sve to imalo svoju čar. Tek kasniji razvoj čeličnih konzolnih konstrukcija omogućio je da stubovi nestanu iz vidnog polja.

Bio je među prvima koji je uveo dvospratne tribine i obično bi na gornjem bile drvene stolice (za, jelte, gospodu), dok bi se na donjem stajalo. Uveo je i ukrštene ograde na ivici svakog nivoa po kojim bi se gotovo nepogrešivo znalo da se radi o Arčibaldovom delu.

Ali njegov je rad bio prepoznatljiv i sa spoljne strane tribina. Njihovi zidovi bi se potpuno stapali sa okolinom, pa bi sa golom opekom, odnosno ciglom, izgledale kao obična zgrada ili fabrika, a ne kultno mesto na kojem se piše istorija. Uostalom, glavna (južna) tribina na Ajbroksu koju je redizajnirao 1929, a čija fasada i danas više podseća na monumentalnu industrijsku zgradu nego na stadion, smatra se jednim od njegovih najznačajnijih dela i uvrštena je 1987. godine na listu zgrada značajne arhitektonske i/ili istorijske vrednosti sa posebnom zaštitom.

Nakon uspeha sa pomenuta dva londonska kluba i vraćanja ugleda nakon tragedije, počelo je zlatno doba Ličove karijere. Shvativši da ne postoji bolji čovek za izgradnju novih, modernih i velikih stadiona, gotovo da nije bilo ozbiljnog kluba koji mu se nije obratio.

Već 1906. su ga angažovali čelnici Liverpula da proširi kapacitet, što je on i uradio projektovanjem glavne tribine na Enfildu. Četiri godine kasnije je u celini projektovao čuveni Old Traford, mada je isti kasnije kroz istoriju višestruko rekonstruisan. Slično je i sa Vila Parkom – Triniti Roud tribina, koju su mnogi smatrali remek-delom fudbalske arhitekture jer je sadržala vitraže, mozaike i monumentalno stepenište ispred nje, srušena je 2001, a nova je izgrađena kao savremena interpretacija stare.

Koliko je bio tražen najbolje govori podatak da je 1923. čak 16 od 22 kluba tadašnje Prve divizije igralo na stadionu koji je projektovao ili rekonstruisao upravo Škot. Do svoje smrti 1939. projektovao je preko 40 stadiona širom Velike Britanije, a lista klubova čiji stadioni nose njegov trag je impresivna.

Na njoj se, između ostalih, nalaze Mančester junajted, Liverpul, Everton, Arsenal, Čelsi, Totenhem, Fulam, Kristal Palas, Aston Vila, Vulverhempton, Sanderlend, Midlzro, Blekburn, Milvol, Čarlton, Barnsli, Sautempton, Portsmut, Darbi, Hadersfild, kao i oba kluba iz Šefilda (Junajted i Venzdej) i Bredforda (Siti i Park Avenju). U domovini je radio na stadionima Rendžersa, Hartsa, Dandija, Kilmarnoka, Hamiltona, kao i na nacionalnom Hempden Parku, dok su njegovi projekti bili i Vindzor Park u Belfastu i Dalimaunt Park u Dablinu.

Iako je prošao ceo vek i većina ovih stadiona je znatno izmenjena – a ima i potpuno srušenih – u odnosu na prvobitni projekat, delovi nekih i dalje stoje ponosno i čuvaju duh Arčibalda Liča i davnih vremena.

Pored spomenute tribine na Ajbroksu, definitivno najbolji primer jeste Džoni Hejns tribina na Fulamovom Krejven Kotidžu koja je zadržala sve ključne elemente njegovog dizajna: originalnu fasadu od crvene opeke, dekorativne zabate, livene gvozdene stubove, čeličnu krovnu konstrukciju, originalna drvena sedišta, pa čak i veliki deo enterijera iz 1905. A pored nje se, kao što znamo, nalazi i kućica (po kojoj je stadion dobio drugi deo imena, a klub nadimak) koju je takođe projektovao Lič.

Gudison Park, koji od prošle sezone nakon selidbe na Hil Dikinson koristi samo ženska ekipa Evertona, takođe predstavlja divan primer njegovog rada i pravog engleskog stadiona. Dve tribine na njemu (Gladis Strit i Bulens Roud) su bile njegova zamisao, mada su tokom godina više puta menjane, pa nisu tako autentične kao Fulamova ili južna tribina Portsmutovog Fraton Parka.

Nijedan drugi arhitekta na Ostrvu nikada više nije imao ni izbliza takav broj značajnih projekata kao Arčibald Lič. A čak i da neko novi dosegne te brojke, sigurno neće kao Škot postavljati standarde kako treba da izgleda jedan fudbalski stadion. Paradoksalno, iako je bio jedan od najuspešnijih ljudi u svojoj struci, u široj javnosti nije bio poznat. Gotovo da nije bilo ni reči u novinama ili glasilima kada je preminuo 25. aprila 1939.

To verovatno i jeste prokletstvo arhitekti – nismo ni svesni da nam njihova dela možda svakodnevno život čine lakšim, komfornijim ili bar srećnijim. Uzimamo i njih i njihova dela zdravo za gotovo i ne znamo ništa o njima. Ali znaće oni koji treba da znaju. I što je najbitnije, znaće istorija jer su je oni stvarali.