Golmani su na marginama Mundijala

Verovatno na opštu radost svih prisutnih, ali i onih (ne)opravdano odsutnih, Mundijal u fudbalu za sada protiče u znaku napadača. Golmani kapituliraju uzduž i popreko čitavih Sjedinjenih Američkih Država, mreže se tresu širom Kanade, a golovi slave duž svih granica Meksika.

Klinci širom sveta oblače dresove Lea Mesija i Kilijana Embapea ne bi li još jednom potvrdili kome pripada fudbal današnjice. Neki pokušavaju da oponašaju driblinge Usmana Dembelea i Vinisijusa Žuniora, ali im uglavnom malo toga polazi za nogom. Drugi, pak, preferiraju snažne udarce sa distance Harija Kejna i Erlinga Halanda. Oni najmlađi, koji tek sada spoznaju magični svet najvažnije sporedne stvari na svetu, stidljivo biraju Majkla Olisea kao svog favorita. Ali, niko više ne bira golmane…

Da se razumemo, bez njihovih dobrih intervencija nikada se ništa nije moglo osvojiti. I niti će, što će nam vrlo verovatno postati jasno u utakmicama koje slede. Ipak, paradoksalno je da će se tek posle 85 mečeva koji su iza nas skrenuti pažnja na čuvare mreža. I opet, verovatnije je da će proći još nekoliko pre nego li oni sami svetla reflektora okrenu ka sebi. Bar na trenutke…

Ne, niko od njih neće poneti epitet najboljeg pojedinca Mundijala - njegovo će se ime, gotovo sigurno, tražiti među gore pomenutim strelcima - a sigurno je i da nijedan golman neće na kraju prvenstva podići šampionski pehar pre saigrača. Očito su prošla vremena kada su oni, sa kapitenskom trakom oko ruke i ulogom predvodnika na terenu, bili centralne figure svojih timova. Sada, po svemu sudeći, služe samo da naprave razliku. Zaista verujem onu ključnu koja će pobednike razdvojiti od gubitnika. Kao Emilijano Martinez pre nepune četiri godine u Kataru, kada je zaustavio šut Kolo Muanija, za Francusku vredan titule prvaka sveta.

Pojaviće se već neko, u zavisnosti od toga koje reprezentacije budu stigle do same završnice, ko će biti idol golmanima u godinama koje dolaze, ali jasno je da će Oliver Kan i dalje ostati jedini čuvar mreže koji je proglašen najboljim pojedincem Mundijala. I to onog 2002. u Japanu i Južnoj Koreji, kada je Ronaldo - onaj pravi, “Zuba”, Nazario de Lima - u finalu baš preko njega i njegove Nemačke doneo pehar Brazilu. Možda je FIFA tada poranila sa konačnom odlukom, jer ju je saopštila pre završnog meča, mada daleko od toga da je Kan nije zaslužio.  

Niko neće stati uz rame ni legendarnoj četvorci, to je i više nego jasno, koja je imala ulogu kapitena u redovima šampiona planete.   

Ime Đanpjera Kombija, verovatno, nikome ništa ne znači. Jer, on je daleke 1934. bio prvi među jednakima u reprezentaciji Italije, koja je na svom terenu postala najbolja na svetu. I to tako što ga je selektor Vitorio Poco nagovorio da prekine sveže penzionerske dane i bude uz ekipu, ali je sudbina imala drugačije planove. Prvi golman Karlo Čerezoli se povredio, a Kombi ga je zamenio u startnoj postavi. I sve ostalo je istorija.

Njegov “slučaj” ponovio je njegov zemljak Dino Zof 1982. godine u Španiji, kada je sa 40 godina, četiri meseca i 13 dana postao najstariji prvak sveta u istoriji Mundijala. I to je ostao do danas. A on nije bio samo deo ekipe na papiru, već njen vođa na terenu.

Iker Kasiljas je 2010. u Južnoj Africi ostao nesavladan u čak pet utakmica. Primio je samo dva gola, čime je dao ogroman doprinos španskoj strahovladi na terenima u Johanesburgu i okolini. Bio je prvi među brojnim zvezdama u svojoj ekipi što potvrđuje njegovu veličinu i na ljudskom i na profesionalnom planu.

Poslednji na ovoj listi je Ugo Loris, koji je na Mundijalu u Rusiji 2018. najpre protiv Perua u grupnoj fazi proslavio 100. nastup u dresu sa državnim grbom, a onda se i popeo na krov sveta. Pre saigrača. Pokušao je da ponovi uspeh četiri godine kasnije, ali se, kad nije trebalo, isprečio popularni Dibu.

Da li vas zanima koji su golmani na 23. prvenstvu sveta imali šansu da im se pridruže na ovoj listi? Realno, niko od njih, jer brane za reprezentacije bez potrebnog kvaliteta, a činjenica je i da će njihova imena biti poznata samo onima koji su baš svaki minut Mundijala ispratili na televizijskim ekranima. Ili su već skoro mesec dana uz kladioničarsku ponudu.

Ronven Vilijams je dobrim izdanjima odveo Južnu Afriku u nokaut fazu. Primio je samo četiri gola, poslednji u sudijskoj nadoknadi meča šesnaestine finala protiv jednog od domaćina. Imao je ukupno 11 odbrana, od čega pet u duelu sa Kanadom, a u odlučujućem susretu u grupi i pobedi nad Južnom Korejom ostao je nesavladan, što mu je donelo i epitet najboljeg pojedinca.

Isti broj uspešnih intervencija imao je i Džoni Plasid, ali u tri poraza svog Haitija. Savladan je osam puta, od čega četiri u susretu sa Marokom, iako je u tom meču bio vrlo dobar jer je zaustavio čak osam udaraca protivničkih fudbalera.

Takođe osam pogodaka, uz isto toliko uspešnih reakcija, primio je i Iračanin Hasan Jalal, ali za samo 135 minuta. Po četiri puta savladali su ga Norvežani i Senegalci, s tim da su reprezentativci afričke selekcije to učinili za jedno poluvreme.

Irak je, i zvanično, najslabija reprezentacija na šampionatu, sa gol-razlikom 1:12, a bez ijednog boda takmičenje je završio i Haiti (gol-razlika 2:8). Teško da bi sliku o golmanima-kapitenima popravio i Metju Rajan, da je bio prvi izbor selektora Australije Tonija Popovića.

Davno su prošla vremena kada su Lav Jašin, Gordon Benks, Piter Šilton, pa i Đanluiđi Bufon uz pomenute Kana i Kasiljasa bili za pedalj ispred ostalih. Ovo je vreme paklenih vozača, koji kroz odbrane rivala prolaze kao kroz sir. I zato, uživajte u njihovim majstorijama, dok se opet ne pojavi neka besprekorna “jedinica” za koju neće baš uvek imati rešenje.