Šešir profesora Žozea Murinja

Kada su fudbaleri Real Madrida iz kluba oterali Ćabija Alonsa, u svom tadašnjem tekstu ispravio sam pomenutog gospodina, koji ih je uporedio sa decom iz vrtića, napisavši da su to srednjoškolska derišta. U ovom moram da ispravim sebe jer oni nisu samo srednjoškolci, već maturanti.

Tada zaista jesu izgledali tako – kao napasti iz prve-druge godine koje ne poštuju previše profesora i žele da se istaknu kroz razne gluposti, ali mahom su to bile benignije stvari. Međutim, ovo što su sada postali podseća na đake završne godine koji ne mare ama baš ni za šta i žele da se odjave iz školskih dana sa stilom – svađaju se i međusobno tuku, šamaraju članove stručnog štaba, glume diktatore, odaju tajne iz svlačionice novinarima i šta sve još ne.

Kao takve ih malo ko može obuzdati. Čak je i „direktor“ Perez, koji je uvek bio na njihovoj strani, shvatio da je vrag odneo šalu i da im je previše dopustio. Profesor Alonso sa modernim metodama rada im je bio previše zahtevan i preveliki smarač, dok su kod profesora na zameni Alvara Arbeloe, kao ajkule krv, namirisali tremu i anksioznost još prvog dana na njegovom prvom poslu.

Zbog toga, nema više prostora da se Real modernizuje uz nekog trenera iz novog, supertalentovanog talasa koji zapljuskuje fudbalsku obalu. Nema jer nijedan od mladih snaga nema dovoljno autoriteta, niti iskustva da se nosi sa takvom svlačionicom koja zaudara na egoizam.

Postali su toliko nepopravljivi da svega nekoliko „profesora“ može da ih obuzda, a svi oni su daleko od modernog fudbala. Zbog toga, iz fudbalske penzije – jer šta je drugo nego penzionersko doba kruziranje po Italiji, Turskoj i Portugalu u stilu američkih dekica i bakica koji na brodu pod stare dane troše svoj fond – morao je da vrati Žozea Murinja.

Gospodin Posebni neophodan je za posebno odeljenje jer ako kojim slučajem više ne zna toliko sa fudbalom, zna sa ljudima, a nekad je i to dovoljno da ispadne nešto veliko u ovom sportu (doduše, u poslednjih devet godina „ispao“ je samo jedan jedini trofej – slabašna Liga koferencije sa prvim favoritom takmičenja, Romom).

Dakle, potreban je više pedagoški nego učiteljski pristup jer neke od najboljih fudbalera sveta, što oni jesu, ne treba puno toga učiti. Te igrače treba samo naterati da tek ponekad kolektivno igraju odbranu i da ne šire ruke i prave grimase na pogrešan potez saigrača. Da budu tim, a ne skup pojedinaca. Da se takmiče za trofeje, a ne za Zlatne lopte. Jer baš na tome se temeljio uspeh madridskog kluba i sa Zidanom i sa Anćelotijem, a ne na taktičkim velemajstorijama.

Kao što je u romanu, a potom i filmovima i seriji (jer u pravom životu nisu baš svi velikaši bili u istom u istom odeljenju kao što je to romantizovano) profesor Kosta Vujić imao posla sa nestašnim, ali nadasve talentovanim maturantima beogradske Prve muške gimnazije, tako i Žozea Murinja od naredne sezone čeka zadatak sa nekim od najboljih, ali i najnedisciplinovanijih fudbalera sveta.

Neće, naravno, uspeti da im potpuno potisne njihov ego jer je to nemoguća misija. Nastaviće oni da i dalje budu, da eufemiziram, nestašni, ali će najveća pobeda Portugalca biti ukoliko uspe da trenutne toksične incidente svede na nivo koji ne ometa normalno funkcionisanje jednog tima.

Sigurno će morati s vremena na vreme neke od njih, makar oni bili i najnadareniji „učenici“, da šalje „u ćošak“, samo će morati da bude pažljiv kako ne bi tim potezom stvorio sebi neprijatelja. Baš to mu se desilo u prvom mandatu kada je prebacio na klupu legendu kluba Ikera Kasiljasa, za kog je smatrao da podriva njegov autoritet i odaje tajne novinarima (isto ono što je zadesilo Alonsa i Arbelou ove sezone), pa je pred kraj svog mandata podelio čitavu navijačku bazu Reala na „Murinjiste“ i „Madridiste“.

Dobra stvar za njega je što su navijači kraljevskog kluba već dovoljno ljuti na igrače koji nose ovaj dres da će Murinjo imati u svakoj svojoj odluci gotovo bezrezervnu podršku. Imaće je barem do finiša sezone, kada će posle dve godine bez ijednog bitnog trofeja konačno zahtevati jedan.

U svakom slučaju, očekuje se da ovaj spoj bude zanimljiv i darovit za javnost. Oduševljavaće nas šmeker iz Setubala svaki put kada se ispred njega nađe mikrofon i obogatiće nas brojnim novim kultnim izjavama. Ratovaće sa svima, isto kao i prošli put kada je sedeo na ovoj, ali i na svim ostalim klupama. Preuzeće na sebe pritisak celog sveta kako bi svoje fudbalere zaštitio od istog. Ali sve dok ga oni poštuju.

Jer isti je kao profesor Vujić, a kako je o njemu ostalo zapisano u Politici, „bio je popustljiv prema učenju i uspehu svojih đaka, samo ako ga oni ne sekiraju“. I zaista je krajnje vreme maturantima Prve madridske gimnazije da se uozbilje jer, talentovani kakvi jesu, imaju potencijal da, baš kao Vujićevi đaci, ostanu zauvek upamćeni u istoriji po svojim uspesima.

Podsete li i njega, a i sebe, kakav je osećaj kada se osvoji bitan trofej, oprostiće im sve njihove pubertetske bubice i ispade. Pogledaće ih samo i sa ljubavlju ih prekoriti onim čuvenim – „sve mangup do mangupa“.