“Šesticom” u istoriju

Tamo gde javor nije samo drvo, ni sok od njegovog sirupa običan osvežavajući napitak. Tamo gde hokej na ledu predstavlja nacionalnu strast i zimski ponos, a lakros službeni letnji sport. Tamo gde je košarka gledanija, a bejzbol popularniji, tamo su prošle noći sve oči bile uprte u njegovo veličanstvo – fudbal. I tek će biti…

Ako je neko i prespavao početak Mundijala, više spavati neće. Prva pobeda u istoriji fudbalske reprezentacije Kanade na šampionatima sveta predstavljala je znak za pregrupisavanje. Sirena koja se čula u Vankuveru, na krajnjem zapadu, označila je početak kolektivnog buđenja – od Kalgarija i Edmontona, preko Vinipega i Toronta, do glavnog grada Otave i Montreala na istoku. I naravno, svuda severnije do otvorenog mora i Grenlanda.

Trijumf od 6:0 nad selekcijom Katara došao je nakon sedam uzastopnih utakmica bez slavlja pred očima celog sveta. A kad se nešto tako jako i dugo želi, ono obično dođe uz vatromet. Tako je, jednostavno, i trebalo i moralo biti.

Prvi pokušaj pre 40 godina u Meksiku bio je bezuspešan jer su se isprečili Žan-Pjer Papen (Francuska, 0:1), Lajoš Detari (Mađarska, 0:2) i Oleg Blohih (SSSR, 0:2). Izabranici Engleza Tonija Vajtersa morali su nazad u domovinu bez postignutog pogotka i osvojenog boda, kao najslabiji tim na šampionatu.

Pre četiri godine u zemlji koja je sinoć fudbalski demolirana, očekivanja su bila veća, ali realnost jednako surova. Miši Bačuaji je prvi onemogućio bilo kakav nagoveštaj radosti (Belgija, 0:1), Andrej Kramarić ugasio svaku nadu u vezi sa prolaskom u narednu rundu (Hrvatska, 1:4), a Hakim Ziješ opet spakovao kofer za put u povratnom smeru (Maroko, 1:2) sa “krompirom” u koloni bodova.

Jedina pozitivna stvar koju su Kanađani isticali, nakon nova tri neuspeha, bio je premijerni gol na Mundijalu. Ispostavilo se da je bio i jedini u režiji nekog njihovog reprezentativca jer je mrežu Marokanaca na oproštaju zatresao protivnik lično. I možda je baš kosmička pravda zadovoljena time što je on bio delo aktuelnog kapitena Alfonsa Dejvisa, momka koji je rođen u liberijskoj porodici u izbegličkom kampu u Gani i koji je u svoju novu domovinu došao sa punih pet godina.

Time što se smatra jednim od najboljih igrača svih vremena u tamošnjem fudbalu, Kanada je dodatno istakla svoj multikulturalizam, koji je odavno prihvatila. Među prvima u svetu. I zato je njena fudbalska selekcija istinski simbol bogate raznolikosti, koja daje posebnu dozu šarenolikosti na svim terenima na kojima se igraju utakmice Mundijala.

Bez pomenutog Dejvisa, koji je zbog nedovoljno zalečene povrede propustio i remi (1:1) sa Bosnom i Hercegovinom na otvaranju šampionata, izabranici Džesija Marša su ispisali najsjajniju stranicu svoje fudbalske istorije u nekoliko segmenata. Dušebrižnici će reći da Katar nije bio reprezentacija dorasla prilici, ali će brojke ostati večno zapisane.

Već posle prvog poluvremena bilo je jasno da će prva pobeda na šampionatima sveta biti prilično ubedljiva. Kanada je u tom delu igre imala osam šuteva u okvir protivničkog gola, čime je izjednačila rekord Rumunije sa prvenstva 1994. kada je gol Argentine bio pod konstantnom opsadom.

Iako je kroz istoriju bilo i ubedljivijih pobeda, nikada ranije nijedna selekcija nije imala toliko dodira sa loptom (97) u protivničkom šesnaestercu kao Kanada u svojoj osmoj utakmici na najvećoj svetskoj fudbalskoj smotri, čime je prilično nadmašen učinak Nemaca protiv Kostarike od pre četiri godine (71). Ovaj će trijumf, pritom, ostati zabeležen i kao prvi na Mundijalu u kojem je neka selekcija van granica Evrope i Južne Amerike postigla pet ili više golova.

Mogućnost da se bez takmičarskog pritiska priprema za mečeve na šampionatu čiji je koorganizator, Kanada je maksimalno iskoristila. Birala je rivale iz srednje kvalitetne grupe kako bi dobrim rezultatima podigla samopouzdanje unutar sebe, ali i u čitavoj naciji. Svesna svojih nedostataka, nije izlazila na crtu evropskim i svetskim velikanima znajući da će je bilo kakav poraz vratiti nekoliko stepenika unazad.

Džesi Marš, prvi Amerikanac u ulozi njenog selektora, seo je na klupu pre dve godine uoči Kopa Amerike i odveo je tada do četvrtog mesta. Iskustvo na Mundijalu sticao je davne 2010. u Južnoj Africi kada je, četiri meseca nakon penzionisanja, bio pomoćnik u stručnom štabu Boba Bredlija. Kasnije je radio u MLS-u, sistemu Red Bula i Lidsu.

Sigurno je da će 52-godišnji stručnjak znati da, pre svega psihološki, pripremi svoje izabranike za duel sa Švajcarskom za pet dana, posle kojeg bi drugi cilj morao biti ostvaren. Istina, sigurno je da su posle prve pobede apetiti porasli, a time se pojavio i spisak novih želja, ali deluje da nacionalna svest Kanađanima ne dozvoljava da posle jednog trijumfa, koliko god on bio silovit, sanjaju šampionske snove. O, kako je to suprotno od nas sa Balkana.