Tradicija koja živi i nema cenu

Slučajni susret

Bio je početak maja, ne sećam se baš koji dan, ali tamo negde oko Đurđevdana. Dan ili dva gore-dole. Svratio sam do kioska da kupim knjigu o Pepi za mlađu ćerku, a ispred mene je stajao dečak od nekih 12-13 leta. Taman kada je trebalo da dođe na red i izusti šta mu je potrebno, zazvonio mu je telefon. Javio se bez onog starog i tako konvencionalnog „Halo“. Prošaputao je nešto nerazgovetno u slušalicu mobilnog, a onda dodao, punim glasom: „Počelo je Svetsko prvenstvo. Dolazim kod tebe za pola sata.“ I razvukao osmeh od uveta do uveta.

U datom momentu pomislio sam da sam ga loše razumeo, a već u narednom da sam, možda, prespavao malo više od mesec dana. Nisam se momentalno pomirio ni sa jednom od ove dve potencijalne činjenice.

Uredno je platio svoj primerak albuma i četiri kesice, a onda se nehotice okrenuo ka meni. Taj kratki čin njegove „nepažnje“ iskoristio sam brzinom svetlosti da ga upitam: „Sine, kako to misliš da je počelo Svetsko prvenstvo? Pa, zar ono ne počinje 11. juna?“

Zadržao je pogled na mom licu, onda se okrenuo i pošao bez reči. Ipak, odmah je zastao, još jednom me pogledao i vrlo odmereno i vaspitano izustio: „Čiko, ne razumete. Za mene je Svetsko prvenstvo počelo, jer držim ovaj album u rukama.“

Pomislih, dok sam plaćao sedmu knjigu iz kolekcije od 30 o Pepinim avanturama, da me ovaj dečak podseća na nekoga.

Tek sutra ujutru shvatio sam i na koga. Na mene.

Veljko je naš drug

Bio je jedan od onih kišnih dana krajem maja. Išao sam kolima po stariju ćerku u školu. Sa njom je, naravno, bio i njen nerazdvojni drug, naš komšija Mihajlo. Dok je moja devojčica brzo sklopila kišobran i sela na zadnje sedište, buckasti dečak iz treće kuće od naše nekako se razvlačio, a malo je falilo da u auto uđe i sa otvorenim amrelom. Samo što sam poželeo da zaustim nimalo prijatnim tonom, jer sam se spremao da dreknem na njega iz sveg glasa da više zatvori ta prokleta vrata, on me je pretekao: „Eno ga Veljko. Može li i on sa nama?“

Dok je to govorio, pogledao je u svoju drugaricu – moju ćerku, razume se – kao da ona vozi, a ne ja.

„Koji, bre, Veljko?“, rekoh nešto prijatnijim tonom od maločas planiranog.

„Naš drug iz VI/2. Živi na kraju naše ulice“, rekoše mi njih dvoje uglas.

Kroz glavu su mi velikom brzinom proletela pitanja: Otkud tebi, ćero, drug u šestom razredu? Čiji je taj? Da li mu znam roditelje? Da li živi na levom ili desnom kraju naše ulice?

A stigao sam samo da izustim jedno mlako „Naravno“, dok se on nije smestio pored mene, jer su mu njih dvoje sa zadnjeg već dali signalizaciju da je zeleno svetlo upaljeno i da može sesti na prednje sedište. Pa, pobogu, već je šesti razred. A i visok je, bogami. Više od metar i po, sigurno.

„Hvala Vam. Dobar dan“, okrenuo je malo red rečenica, ali mu nisam zamerio. Lako sam prepoznao taj pogled, koji sam prvi i jedini put ugledao pre skoro mesec dana.

Ima 980 sličica

Priča 3 se, jasno je, naslonila na priču 2, jer je u moj auto na mesto suvozača ušao dečak za koga je Svetsko prvenstvo odavno počelo. Za razliku od buckastog Mihajla, koji je jedva znao da će ono biti održano ove godine.

„O, kako si, dečače? Kako ide sakupljanje sličica?“, upitao sam.

Tandem na zadnjem sedištu zinuo je od čuda. Kakvih sličica, zapitali su se...

„Onako. Kesice nisu jeftine, a i često ih nema u prodaji. Sakupio sam dosta duplikata pa ću u subotu ići do Terazijske česme na menjažu. Samo da ne pada kiša“, odgovorio mi je dodatno upotpunjujući utisak lepo vaspitanog dečaka. Odnosno, druga moje ćerke.

„Nadam se da neće“, rekoh tačno ono što sam mislio.

Do njegove kuće vozili smo se ne duže od pet minuta koji su bili ispunjeni dečijim razgovorom. Veljko im je objašnjavao da jedna kesica košta 150 dinara i sadrži sedam sličica, kao i da ih u albumu ima čak 980.

Da smo se vozili još tri dana nisam siguran da bi ovo dvoje sa zadnje klupe čak i zajedničkim snagama, bar približno, izračunalo koliko je para potrebno da se album popuni do kraja.

Sve je počelo sa Italijom '90.

„Tata, otkud znaš Veljka“, prvo je što me je ćerka upitala kada smo ostavili i bucmastog Mišu pred kućom.

„Ma, ne znam ga. Video sam ga prvi put pre nekoliko dana ispred kioska dok je kupovao album i sličice. A ti?“, pokušah da prebacim lopticu u njeno dvorište.

„Njegova sestra Ema ide u treći razred, ali nije u mom odeljenju“, dala mi je odgovor kojim sam bio zadovoljan.

„Tata, je l’ si i ti sakupljao sličice kada si bio mali?“, odmah je dodala.

„Naravno“, da je u tom trenutku osmehom moglo nešto da se kaže, bio bih rečitiji.

„Koji ti je bio prvi album?“, nastavila je da rešeta pitanjima.

„Za Svetsko prvenstvo 1990. godine u Italiji“, rekoh.

„Pa, gde su svi ti albumi?“, nije se zaustavljala, a već smo morali da otvorimo kišobrane i izađemo iz kola.

„Eno ih kod babe i dede. Pokazaću ti kad sledeći put odemo kod njih. Hajde, izlazi“, poterah je na kišu pa do kuće.

Fali mi 65

Valjda to sudbina tako udesi. Bio je 12. jun, dan nakon otvaranja Mundijala. Žurio sam na posao i samo na brzinu svratio u obližnju prodavnicu da kupim žvake. Kad tamo, pogađate – Veljko.

„Dobar dan“, požurio je da se prvi javi.

„Dobar dan i tebi, dečače. Znaš li da je sada i za mene počelo Svetsko prvenstvo?“, započeo sam razgovor.

„Znam“, nasmejao se. „Gledao sam sinoć Meksikance, a jutros sam video i da je Južna Koreja pobedila Češku. Baš sam juče izvukao Hvanga“, odmah se pohvalio.

„E, da. Koliko ti sličica još fali? Kako si prošao na Terazijama?“, stvarno me je zanimalo.

„Odlično. Ostao sam bez duplikata, sve sam zamenio za nove sličice. Fali mi još 65, nadam se da ću sakupiti dok ne krenem na more“, odgovorio mi je.

„Hoćeš, naravno“, rekoh mu i okrenuh se ka prodavačici.

„Imate li sličice za Mundijal?“, upitah je.

„Nismo ih imali danima. Baš je nestašica, a potražnja je nikad veća. Sad sam stigla na posao, samo da pogledam da nismo jutros dobili“, rekla je pre nego što je „zaronila“ ispod stola i izvukla jednu kutiju.

„Dajte ovom dečaku šest kesica. Ja ću platiti“, rekoh joj, ali Veljko se nije dao.

„Ne, nemojte. Pa, kako... Šta ću reći mami i tati? Odakle mi sličice kada mi jutros nisu dali novac?“, bojažljivo je upitao.

„Reci im da ti je kupio komšija koji je i sam nekada sakupljao sličice. Ne brini, biće sve u redu“, uzeh svoje žvake, platih sve zajedno i krenuh da mi pauk ne odnese nepropisno parkirani auto sa sva četiri upaljena svetla.

Žorž Bregi

Dok smo putovali ka kući u kojoj sam odrastao, i ostali članovi moje porodice saznali su za Veljka i njegove sličice. Kada smo stigli, ćerke su se pozdravile sa babom i dedom i otrčale u sobu na spratu. Pridružio sam im se desetak minuta kasnije. Pod je bio prekriven albumima različitih godina proizvodnje i očuvanosti, ali su svi imali i nešto zajedničko. Svi su bili popunjeni do poslednje sličice!

„Tata, a zašto se ovaj album razlikuje od ostalih?“, upitala me je mlađa ćerka dok je u rukama držala izdanje Dečijih novina sa radnim naslovom „WorldCupUSA94“.

„Panini je preduzeće koje je napravilo sve ove albume, osim tog. Bile su to teške godine pa nismo mogli da kupimo njihov album. I zato smo sakupljali ovaj koji smo mogli“, pokušao sam da objasnim na najkraći mogući način.

„A zašto ovaj čika ne stoji sam? Ko ga drži?“, nastavila je sa pitanjima dok je nasumice okretala strane i zadržala se na sličici na kojoj je bio Švajcarac Žorž Bregi.

„Pa, ne znam. Tako su ga slikali“, rekoh i zamislih se.

Da li je moguće da me je, od svih, pitala za sličicu koju sam poslednju zalepio u tom albumu!? Nestvarno...

„Hej, tata. Je l’ znaš da je Veljko popunio album? Juče mi je rekao. I da, rekao je da te njegov tata zna“, dodala je starija ćerka.

Pomislih da možda i ja znam njega. I da bi bilo lepo da se i zvanično upoznamo. Imao bih štošta lepo da mu kažem o njegovom sinu.