Uspeh na afrički način

Nema odmora na Svetskom prvenstvu. Ni za igrače ni za gledaoce. Tek što je završeno takmičenje po grupama, svi zajedno okrenuli su se nokaut fazi. Shodno broju učesnika na Mundijalu, dodatno je omasovljena i prva runda bez prava na popravni. Na nekoliko prethodnih šampionata sveta 32 reprezentacije su činile ukupan broj učesnika, a sada njih baš toliko može da se pohvali da su prošli prvo „sito i rešeto“.

Na prvi pogled, zaista je bilo malo odstupanja od onoga što se realno moglo predvideti. Možda je neko očekivao više od Južne Koreje ili Urugvaja, ali je brzo postalo jasno da u ovim selekcijama nije „kliknulo“. Kada je reč o evropskim selekcijama, za tri nije bilo mesta u daljem nadmetanju. Turcima je nedostajao napadač koji bi realizovao poneku šansu koju su saigrači uspevali da kreiraju, Škoti su očito maksimum dostigli u kvalifikacijama kada su prvi presekli ciljnu vrpcu, dok su Česi potvrdili da su u baražu stigli do pobeda protiv Republike Irske i Danske mnogo više zahvaljujući sreći na penal ruletu nego li kvalitetu koji poseduju.

Šta vidimo kada pogledamo ko je stigao do nokaut faze? Spisak Evropljana i Južnoamerikanaca je, verovatno, tačno onakav kakav bi trebalo da bude. Sve tri domaće selekcije su osvetlale obraz KONKAKAF zone, iz koje su preostale tri reprezentacije na Mundijalu zalutale među svetski krem. Od Novog Zelanda, kao jedinog predstvanika Okeanije, nije se očekivalo da prođe grupu pa njegov plasman i nije iznenađenje. Shodno svemu ovome, deluje da je fudbal Azije najveće razočaranje jer su od devet učesnika, samo dve selekcije – od kojih je jedna Australija – izašle uzdignuta čela iz grupne faze.

Najveći dobitnik, svakako, jeste Afrika, koja će prvi put u nokaut rundi Mundijala imati više od dve selekcije, što joj se dogodilo samo 2014. i 2022. godine. I nije se „crni kontinent“ zaustavio na tri, četiri ili pet selekcija u utakmicama posle kojih ne postoji popravni, već ih je čak devet, od deset učesnika, stiglo među 32 najbolje na svetu.

Posle 17 dana nadmetanja širom Sjedinjenih Američkih Država, Kanade i Meksika plasman u šesnaestinu finala izborili su Monako, Južna Afrika, Senegal, Obala Slonovače, Gana, Zelenortska Ostrva, Egipat, Demokratska Republika Kongo i Alžir. Jedino se Tunis nije snašao, a rekordan broj primljenih golova (12, kao i Irak) potvrda je da nije bio ni blizu ostvarenja cilja.

Najviše od svih pokazao je Maroko, koji je pre četiri godine u Kataru postao prva afrička selekcija koja je stigla do polufinala Svetskog prvenstva. Sedam osvojenih bodova u grupi, od čega jedan u remiju sa Brazilom, potvrda su da se u ovoj reprezentaciji planski radi već godinama unazad. A vrhunac svega trebalo bi da bude Mundijal čiji će koorganizator biti za četiri godine.

Dve pobede upisala je još samo Obala Slonovače, dok su još bez poraza Egipat i Zelenortska Ostrva. Mohamed Salah i drugovi su osvojili pet, a golman Vozinja i saigrači tri boda iz isto toliko remija, računajući i jedan iz meča sa Španijom. Južna Afrika i Demokratska Republika Kongo su pobedu vrednu plasmana u naredni krug, nakon osvojenog jednog boda u prve dve utakmice, upisali u odlučujućem susretu, u kojem je i Alžir ostvario jedan, ali zlata vredan korak ka ostvarenju cilja.

Jedino je Gana i pre meča trećeg kola bila siguran putnik u nokaut fazu, zahvaljujući dobrim izdanjima u prve dve runde. Senegal je nakon neuspeha protiv Francuske i Norveške bio na ivici provalije, ali ga je ubedljiva pobeda nad Irakom (5:0) promovisala u jedinog učesnika šesnaestine finala koji je takmičenje u grupi završio na trećem mestu sa tri boda.

Afrikanci su, očito, silno motivisani stigli na Mundijal. Evropljani i Južnoamerikanci su opet potvrdili kvalitet. Domaćini su iskoristili prednost svog terena, dok će Azija u daljem takmičenju u Japanu imati jednog jedinog pravog prestavnika jer hje Australija samo fudbalski, ne i geografski, deo ovog kontinenta.

Bilo kako bilo, tek sada počinje ozbiljan fudbal. Fudbal bez prava na grešku. Fudbal za sladokusce.