Kažu da su blizanci dva dela jedne celine. Nije bilo previše takvih celina na najvišem nivou fudbalske pozornice, ali ono malo što ih je bilo uglavnom dobro znamo svi. Frank i Ronald de Bur su legende Ajaksa i holandskog fudbala, Hamit i Halil Altintop su utkali svoja imena u bundesligaškim almanasima, isto kao i sveži penzioneri Lars i Sven Bender. Aleksej i Vasilij Berezucki su bili deo najuspešnijeg perioda moskovskog CSKA u novijoj istoriji, David i Filip Degen su ostavili neizbrisiv trag u švajcarskom fudbalu, dok Florentin i Matijas Pogba nisu dosegli Polove visine. Od aktivnih blizanaca, tu su Jurijen i Kventin Timber, kao i Ramiro i Rohelio Funes Mori.

U engleskom fudbalu je dugo postojao samo jedan par blizanaca – Fergusonovi ratnici Rafael i Fabio da Silva. Umeo je Ser Aleks da se našali da će, pošto je Rafael bio nešto kvalitetniji, isti igrati i kada je suspendovan, samo u dresu Fabia, a ostaće da živi i mit da ih je menjao na poluvremenu bez prijavljene izmene. Negde u vreme kada su njihove karijere posle pika pošle silaznom putanjom, krenule su profesionalne novih blizanaca na Ostrvu – Džejkoba i Džoša Marfija.

Krenule su tada, ali su svoj pik doživele tek ove sezone kada obojica gaze tridesetu, a gaze i protivnike širom Engleske u dva najjača ranga – Džejkob u Njukaslu, Džoš u Portsmutu. Čuli smo već one popularne mitove da blizanci osećaju i misle isto, no ono što je sigurno gotovo isto su njihove ligaške brojke: Džejkob ima 8 golova i 12 asistencija, a Džoš 7 golova i 14 dodavanja za gol. Obojica dešnjaci, ali je prvi tu statistiku upisao sa desnog, drugi sa levog krila. 

Rođeni su pre 30 godina u Vembliju, delu Londona na kome se nalazi sveto mesto engleskog fudbala. A kada prohodaš pored, tada još uvek starog, Vemblija neminovno je da kroz detinjstvo sanjaš velike snove da jednog dana i ti zaigraš na tom kultnom stadionu. Snovi malih Džejkoba i Džoša ne samo da su se ostvarili, već nije bilo opcije da ne budu glavni u svom nekadašnjem dvorištu – Džejkob je ovog marta bio asistent u pobedi Njukasla nad Liverpulom u finalu Liga kupa za prvi trofej posle 70 godina, dok je Džoš pre godinu dana sa dva gola protiv Boltona u finalu plej-ofa Lige 1 vratio svoj Oksford junajted u Čempionšip prvi put posle 25 godina. 

Put od Vemblija do Vemblija bio je dug i nimalo lak. Do svoje 11. godine živeli su u Londonu, a onda su se sa porodicom preselili u Daunam Market, mali gradić u Norfoku jer njihovi roditelji nisu želeli da im deca više pohađaju školu u prestonici. Na istoku Engleske su pronašli svoj mir i otvorili porodični restoran „Arbakls“, koji i danas radi, a u kom su blizanci često radili sve vrste poslova. I bili su jako dobri u tome, za šta je možda zaslužan gen sa majčine strane, pošto je njihov ujak Tomi Parkin, nekadašnji fudbaler Ipsviča. Potvrdu da su dobri dobili su i kada su ih primetili skauti najboljeg tima u Norfoku – Noriča, inače najvećeg Ipsvičevog rivala, čijem su se U12 timu pridružili 2006.

Često ističu svoju povezanost čak i sada kada igraju na različitim krajevima Engleske. U jednom intervjuu za BiBiSi Džejkob je izjavio: „Srećom po mene, imao sam Džoša, uvek smo bili najveća podrška jedan drugom od samog početka. Čak i kad se vratimo na same početke, imao sam sa km da vežbam u našem dvorištu“. Kroz mlađe kategorije „kanarinaca“ nastavili su da igraju zajedno, često asistirajući jedan drugome za golove jer ipak neka vrsta telepatije mora da postoji. 

Zajedno su potpisali i prve profesionalne ugovore 4. januara 2013. Prvi je za Norič debitovao Džoš u Liga kupu i posle samo 10 minuta po ulasku postigao gol. Tri meseca nakon bratovog debija, Džejkob je upisao prvi nastup u žuto-zelenom dresu u istom takmičenju i nastavio tradiciju iz omladinaca upisavši asistenciju za Džoša. Iste sezone su obojica debitovali i u Premijer ligi, a postoji anegdota da ih je tadašnji menadžer Noriča Kris Hjuton terao da kopačke različitih boja kako bi ih bar po nečemu razlikovao. 

Džejkob je zaigrao za klub za koji oduvek navija

Posle dve sezone koje su obojica proveli na pozajmicama, kampanja 2016/17 je bila ta kojom je Džejkob kupio kartu za ulazak u ozbiljan fudbal kada je u Čempionšipu za Norič zabeležio 9 golova i 7 asistencija i na leto prešao u Njukasl, klub za koji obojica navijaju od kada su svesni sebe. Naime, njihovi roditelji su odrasli u gradićima pored Njukasla i veliki su navijači „svraka“, pa su tu džordijevsku tradiciju i ljubav preneli i na blizance. Međutim, nije se odmah snašao u omiljenom mu dresu, pa je nakon dve sezone uglavnom ulazaka sa klupe sledeće dve proveo na novim pozajmicama, ovog puta u Vest Bromu i Šefild Venzdeju. Na Hilsborou je zablistao i izborio se za povratak na severoistok. No, kako su Njukaslove ambicije prethodnih godina naglo porasle, a Džejkob i dalje nije pokazivao ništa epohalno, svake naredne sezone se očekivalo da ga zameni neko kvalitetnije krilo.

Govorilo se o poziciji desnog krila kao o slaboj tački u timu Njukasla. Migel Almiron je najpre ispao iz svih kombinacija pre konačnog odlaska ovog januara, a Marfi je zauzeo njegovo mesto. I ispostavilo se da je upravo desno krilo bilo tihi heroj ove ekipe. Čovek koji pre ove sezone nije startovao više od 17 utakmica u sezoni bio je starter na svakom meču od 14. kola tekuće. Sa 12 asistencija je drugi asistent lige, odmah posle Salaha, a treći najbolji asistent Liga petice, dok je bio i strelac u 8 navrata. Po gol i asistenciju imao je u polufinalu Liga kupa protiv Arsenala čime je bio među najzaslužnijima za put na Vembli gde je dodao još tu jednu, najbitniju asistenciju. Samo su Palmer i Votkins produktivniji Englezi od njega, pa se sve glasnije govori i o pozivu u reprezentaciju i debiju u 30. godini, a nade podgreva i činjenica da je njegov saigrač Den Burn debitovao kod Tuhela u 32. 

Mnogi su probali da odgonetnu tajnu ovakvog iskoraka dotad ništa više od dobrog igrača. Nameće se odgovor da je za njegovu transformaciju izgleda najzaslužniji Edi Hau koji je učinio Njukasl još direktnijim ove sezone. To se najbolje oslikava i na Džejkobovoj statistici – u poređenju sa prethodne dve kampanje, u ovoj šutira mnogo manje i ima mnogo manje dodira u protivničkom šesnaestercu, ali se zato našao u više velikih šansi, ima više šuteva iz kontranapada i bolju konverziju šuta. Kada se na to doda da konačno u kontinuitetu pruža kvalitetne partije uz odličnu tehniku, centaršut, pametno kretanje, zalaganje i igru u odbrani, dolazimo do rešenja zagonetke zvane Marfijeva sjajna sezona.

Telepatiju koju je nekada imao u mlađim kategorijama Noriča Marfi sada očigledno ostvaruje sa Aleksandrom Isakom, pošto je od 14 asistencija, čak 9 bilo za njegove golove. Možda, zapravo, problem nikad nije ni bio u Džejkobu, već u napadačima njegovih timova koji nisu uspeli da realizuju njegove stvorene šanse. U Premijer ligi su samo čudovišta Salah, Palmer, Saka i Mbeumo stvorili više velikih šansi od njega. Ironija je, ipak, da će posle najbolje Marfijeve sezone možda ponovo češće da boravi na klupi, ali ne svojom krivicom jer Njukasl mora dovesti novo desno krilo za narednu sezonu koja će biti još napornija, a ni godine mu ne idu u prilog. I upravo se Mbeumo spominje kao glavna meta, ali će sigurno Džejkob ostati kao uvek pouzdana opcija.

Džošovi krivudavi putevi do pronalaženja sebe

Ako je Džejkob poput aurore borealis zasijao na severu zemlje, na južnoj obali je kao aurora australis Džoš obasjao Portsmut. Za nekoliko minuta starijeg Džoša su mnogu smatrali da je talentovaniji, ali kao i u mnogim kafanskim pričama, ne naprave takvi uvek bolje karijere. Nakon vrlo dobre sezone 2015/16 na pozajmici u MK Donsima, imao je i dve takve u Noriču pre nego što ga je 2018. Kardif za 11 miliona funti doveo kao veliko pojačanje za Premijer ligu. Tamo je upisao tri gola i dve asistencije, a Velšanima je te sezone falila jedna pobeda za opstanak, pa su se preselili u Čempionšip - ligu na koju je Marfi navikao. 

Taman kada se očekivalo da pokaže da je igrač za velika dela, Džoš je krenuo da se polako gasi. Dve sezone za Kardif u drugom rangu su bile slabe, a treća, provedena na pozajmici u Prestonu, najslabija. Četiri meseca je propustio zbog povrede, a nije oduševio ni u malobrojnim utakmicama za koje je bio dostupan. Čak ga je novi menadžer Prestona poslao nazad u Kardif pre isteka pozajmice zbog manjka zalaganja ili „neispunjavanja standarda“ jednog fudbalera. Kao slobodan igrač spustio se u treći rang u nadi da će mu tu biti lakše da se vrati na pravi put, ali ni prva sezona u Oksford junajtedu nije bila dobra jer je upisao samo jednu sezonu. Ipak, konačno je nešto kliknulo prošle sezone. Biće da je to „nešto“ bilo Oksfordova promena menadžera – Karla Robinsona je zamenio Des Bakingem. 

Bakingem je očigledno uspeo da probudi staru vatru u srcu i nogama Džoša Marfija. Kada je konačno sanirao povredu pred kraj sezone, na 13 poslednjih mečeva Lige 1 imao je 6 golova i 3 asistencije i pomogao ekipi da dođe do plej-ofa. A onda je u finalu na Vembliju postigao oba gola za pobedu Oksforda i povratak u viši rang. 

Pošto mu je nakon toga istekao ugovor prošlog leta, odlučio se za novo poglavlje u životu, a to je selidba u nekadašnjeg premijerligaša Portsmut, koji je kao šampion treće lige takođe izborio plasman u Čempionšip. Prvobitni cilj nekadašnjeg kluba Koromana, Stefanovića, Kranjčara i Prosinečkog bio je opstanak i on je ostvaren. 

Malo je reći da je najzaslužniji za to bio upravo Džoš Marfi koji je sa 14 asistencija bio najbolji u Čempionšipu zajedno sa Felouzom iz Vest Broma, a dodao je i 7 golova, čime je uspeo da povadi sve fleke odbrane koja je bila treća najgora u ligi. Nagrada za odlične partije stigla je u vidu izbora za najboljeg igrača sezone u timu sa Fraton Parka, dok je nepravedno izostavljen iz tima sezone lige. A iako se za njegove usluge već raspituju mnogi klubovi i pored činjenice da ima 30 godina, Marfi želi da se skrasi u lučkom gradu, pogotovo zbog namere kluba da napadne plej-of za ulazak u Premijer ligu, što se poklapa sa njegovim ambicijama.

Blizanci su u dva navrata imali priliku da igraju jedan protiv drugog – u Premijer ligi u sezoni 2018/19. Ipak, u ta dva susreta, zajedno su na terenu proveli samo 8 minuta pošto je Džejkob ušao u igru tek u 70. minutu, a Džoš izašao u 78. Time su postali prvi blizanci koji su se našli na suprotnim stranama na istoj utakmici najvišeg ranga engleskog fudbala. U drugom susretu, Džejkob nije ulazio u igru, a Džoš je zakoračio na teren u 82. 

Kažu da za dobre stvari treba vremena, a to vreme je konačno došlo kada je u pitanju fudbal braće Marfi. Kada se podvuče crta, čak i da ovo bude njihov vrhunac, može se reći da su imali dobre karijere – obojica su bili glavni akteri na svom Vembliju, Džejkob je ostvario svoj san da igra za klub koji mu je u krvi, a Džoš konačno pronašao sebe u Portsmutu. Može se, međutim, reći da su imali i potencijala za mnogo više. Nisu još od U21 tima Engleske zaigrali ni za jednu reprezetaciju, a mogli su za tri – Englesku u kojoj su se rodili i žive, Irsku po majčinim i Nigeriju po očevim korenima. 

Ali ne mora se svaki potencijal do kraja i ostvariti. Uradili su i više nego dovoljno da budu zauvek upamćeni u engleskom fudbalu. Fudbal ih je razdvojio i odveo jednog na sever, drugog na jug, ali je obojici Vembli bio početna i krajnja tačka. Zaokružili su svoju priču koja je više od samo fudbalske. To je priča o porodici, o braći koja su zajedno sanjala i svoje snove pretočila u stvarnost. A tamo u Daunamu, u njihovom porodičnom restoranu, mama, tata i ujak Tomi moraju s vremena da gledaju dve utakmice u isto vreme. I gledaju, sa ponosom.