U modi je radnik sa velikim R

Teško je očekivati da se neko, ko će sledeće godine duvati sto svećica na rođendanskoj torti, odjednom prolepša. Nije realno nadati se da će postati glavna “faca” u gradu i okolini, a kamoli u čitavoj zemlji. Ili bar u regionu. Gotovo je nemoguće da baš on toliko skrene pažnju na sebe da se o njemu govori iz nedelje u nedelju. Ali, najlepše se priče često dešavaju kad su neočekivane. I pričaju u dahu, iz srca.

Tako je i sa ovim radnikom. Radnikom sa velikim R. Ne samo zato što je on vredan kao mrav pa time zaslužuje da se njegovo ime izgovara sa poštovanjem, već zbog toga što je u Radnika prekršten pet godina po okončanju Drugog svetskog rata. Do tada se “odazivao” na SSK (Surdulički sportski klub), Polet i Hidrovlasina, a onda je, već uveliko kao momak koji je dečačke i tinejdžerske dane provodio isključivo na obalama reke Vrle i Vlasinskom jezeru, odlučio da “prošeta” i do Vranja. Ipak, u godinama koje su usledile i pored izražene gostoprimljivosti i želje za širenjem poznanstava, na popularnu “Bombonjeru”, tamo gde Maradona i Piksi stoje rame uz rame, dolazili su mu isključivo gosti iz jugoistočne Srbije.

Dugo je bitisao po lokalnim kafanama, čašćavao po birtijama od Negotina i Kladova pa naniže, ali nije uspevao da se izdigne iz malograđanske učmalosti. A onda je, pre 12 godina, promenio kaput, stavio cilindar na glavu i odvažio se da izađe na auto-put. Onaj isti kojim je išao samo do Jagodine ili Svilajnca, ali sada sa željom da vidi i Beograd i Novi Sad. U tom se prvoligaškom društvu zadržao samo dve sezone. Brzo je skrojio moderno odelo, obuo lakovane cipele, odlučio da prošeta trgovima i bulevarima i obiđe najbolje i najveće stadione u Srbiji.

I to je činio devet sezona zaredom. Špartao je od Surdulice do Subotice i nazad, sa većim ili manjim uspehom prikupljao bodove i poene kod objektivnih gledalaca, koje je “kupio” već u premijernoj sezoni, kada ni on sam nije znao svoje limite. Tada je mladi i neafirmisani Miloš Veselinović, sada već dugogodišnja “desna ruka” Vladimira Ivića gde god da krene nekadašnji član Partizana, dobio šansu da ugasi požar nakon samo jedne pobede i šest osvojenih bodova u uvodnih osam prvenstvenih kola. Ispostavilo se da se požar pretvorio u buktinju, ali je bitno da je rođeni Obrenovčanin znao na koju stranu da “otera vatru”. Sa poslednje pozicije, na kojoj se našao sa svojim timom posle poraza na debiju od Čukaričkog, uspeo je da se podigne u gornji dom i sezonu 2015/16 završi u borbi za šampionski naslov. Istina, samo na papiru jer je na dnu plej-of zone imao 44 boda manje od prvaka.

Bolji plasman od tog osmog mesta ostvario je samo u sezoni 2020/21, kada je srpska Superliga brojala 20 klubova zbog epidemije korona virusa pa podele lige na dva dela nije ni bilo. Nakon 38 odigranih kola, Radnik je bio šesti na tabeli, a uz to je u Milanu Makariću imao i najboljeg strelca šampionata. Izabranici Slavoljuba Đorđevića, koji je ekipu preuzeo nakon letnjih meseci dok je bila bliža dnu nego vrhu, istorijski plasman ostvarili su i u Kupu Srbije, u kojem su zaustavljeni od Crvene zvezde u polufinalu.

E, taj je gotovo stoletni “starac” svoju najlepšu odoru obukao i prošlog jula, nakon godinu dana provedenih u drugom razredu srpskog fudbalskog voza, ali mu vrućine nisu prijale. Istina, provodio se on dobro, igrao za aplauz i lepršavo za oko, ali su mu rezultati bili loši. Bio je na aparatima, a malo ko mu je davao šansu da će “preživeti”. Na prvi gol i pobedu čekao je do četvrtog kola, a posle osme runde, baš nekako u vreme kada su u dve pomenute sezone čelnici kluba posezali za novim rešenjima na klupi, bio je usamljen na začelju. Ipak, ovoga puta su podržali svog trenera Marka Jakšića, koji je pre deset godina kao napadač pomogao da se tim iz Surdulice prvi put u klupskoj istoriji izbori za mesto u društvu najboljih. I to im se višestruko isplatilo.

Radnik je, za početak, dodavao bodove kod kuće, a onda je počeo i sa gostovanja da ne dolazi sa praznim koferom. Doneo je bod sa “Marakane”, juče još tri iz Bačke Topole, a te dobre rezultate okružio je trijumfima nad Spartakom, OFK Beogradom i Vojvodinom. Od ekipe koja je igrala na gol manje, postao je sastav koji lepršavim izdanjima najavljuje poteru za pobedom u svakom meču, a zbog takvog pristupa trenutno je peti na listi najefikasnijih ekipa u šampionatu, što verovatno nikada nije bio slučaj u ovoj, ili nekoj kasnijoj, fazi takmičenja.

Svako je od igrača dao doprinos aktuelnom plasmanu na sedmo mesto, ali kada ekipa igra ofanzivno valja istaći napadački tandem. Vukašin Bogdanović je sa sedam pogodaka najbolji strelac na klupskoj listi, dok je Daglas Ovusu za sada “brojao” do pet. Momak iz Gane sa srpskim pasošem ima čak i ulogu bonus igrača u superligaškim mečevima, a u simpatičnom gradiću na jugu Srbije već su ga prozvali Ovusuvić. Nije baš najjasnije da li je i u pasošu promenio prezime, ali je definitivno promenio izgled Radnikovog napada.

Nije možda naispravnije poređenje, ali nije zgoreg napomenuti da su, poput sastava iz Surdulice, i Juventus, Mančester Junajted, Monako i Ajntraht trenutno na sedmoj poziciji na tabeli svojih šampionata. Činjenica je, ipak, da bi se u Radniku verovatno više obradovali grupi sa Hetafeom, Gentom, Arisom i Rubinom, kada bi se kojim slučajem organizovalo neko ekspres takmičenje sedmoplasiranih ekipa u nacionalnim prvenstvima. Ako do Nove godine ne prekine niz od pet utakmica bez poraza, a onda pod snegom skuje plan za nove pobede, možda i izlazak na međunarodnu scenu nije nemoguć. Pa, neka na “Bombonjeru” dođe i ta Mladost iz Torina, sa sve Vlahovićem i Kostićem.