Život je skup odluka koje ga oblikuju – pogodiš li većinu, u starosti češ govoriti da si imao lep život; ako si, pak, u lošem nizu, suočavaćeš se sa izazovima i sa još više odluka. Neke su teške, jako teške, pa čovek poželi da i nema izbor, već da uradi ono što se mora. Jer, ko još želi da kao u „Matriksu“ iznova bira između dve pilule – plave koja znači ostati živeti u neznanju, ušukan u komfor zonu i crvene koja predstavlja izlazak iz te zone, suočavanje sa istinom, teškom i neprijatnom, saznanje da je sve laž.

Čar fudbala je da ga možemo uporediti sa životnim situacijama, ali i sa umetnošću, čime je opet oborena larpurlatistička teza da umetnost postoji samo radi umetnosti, bez ikakve moralne ili društvene koristi. 

Tako imamo slučaj Harija Kejn se pre dve godine našao pred svojom životnom odlukom, pred svojim pilulama. Da li odabrati plavu i ostati u svom sigurnom svetu, u svom klubu, učvrstiti status njegove najveće legende i oboriti rekord po broju golova jednog fudbalera u Premijer ligi. Ili je pravi izbor crvena (svaka sličnost sa bojom Bajerna je slučajna) koja će mu doneti odgovore na pitanja koliko je zapravo dobar, otkriti konačno tu tajnu univerzuma zauvek skrivanu od njega kakav je to osećaj podići trofej, ali ga u isto vreme i koštati jurenja rekorda najbolje lige na svetu.

On je čak bio blizu retke privilegije da može uzeti po pola doze obe pilule, odnosno prelaska u drugi klub Premijer lige koji se bori za trofeje i u kom bi mogao da nastavi sa obaranjem i postavljanjem novog rekorda po broju golova. Ali se isprečio jedan čovek – predsednik Totenhema Daniel Livi. Poznat po svom teškom karakteru, nije dozvolio Kejnov prelazak u Mančester siti, malo iz razloga da ne želi da pojačava domaću konkurenciju (da li su oni uopšte konkurenti?), a više jer se nadao da će se u trku uključiti Junajted i Čelsi i da će u tom ratu izvući neku desetinu miliona više. Međutim, Livi se preigrao jer se Siti povukao iz zavlačenja, a drugi rivali nisu ni ušli u to. Iako su njih dvojica imali džentlmenski dogovor o odlasku u slučaju dobre ponude, jedini džentlmen je u toj situaciji ispao Hari koji nije želeo zvanično da zatraži od kluba da ga stave na transfer listu, čime bi i sam klub bio stavljen u beizilaznu situaciju. I onda se kao jedina opcija pojavio Bajern. Time je je Hari sam sebe vratio pred odluku – plava ili crvena? 

Stavio je Kejn sve na crveno. Prebacio se na „easy mode“, prešao u klub gde se ne postavlja pitanje da li će se osvojiti neki trofej u sezoni već koliko njih. Ali je usledio hladan tuš – u njegovoj prvoj sezoni u Nemačkoj titulu uzima Bajer Leverkuzen - i sumnja celog sveta, pa i introspekcija, da je problem možda u njemu i da zbog njega timovi u kojima igra ne osvajaju trofeje. Čak i kada je ovog vikenda Bajern vodio u Lajpcigu i čekao se samo poslednji sudijski zvižduk za slavlje, zbog čega je i suspendovani Kejn sišao sa tribina da uleti na teren, u tom trenutku je Lajpcig izjednačio i odložio namere gostiju. Osmeh od uha do uha Harija Kejna pretvorio se u spuštenu donju vilicu i širom otvorena usta u stanju šoka i nove sumje. Ipak, samo dan kasnije, zbog remija Leverkuzena, titula se i zvanično vratila u Bavarsku. Bajern se vratio starim navikama u Bundesligi i osvojio svoju 34. titulu, a Hari Kejn svoju prvu.

Ali ta situacija da je bio suspendovan za meč na kome je njegov klub mogao da potvrdi titulu, a potom i ta da je nije osvojio na terenu, posle 90 plus nadoknade, već nakon meča rivala koji je gledao kod kuće ili sa nekim saigračima, ostavlja pomalo gorak ukus i odložen vrhunac. Čak mu je i taj trenutak oduzet. Reklo bi se da nije to ono što je želeo, da nije onako kako je zamišljao. Srećom po njega, nalazi se u Bajernu gde će verovatno ostati još nekoliko godina i osvojiti ih još nekoliko, uz poneki kup i eventualno Ligu šampiona. No, utisak je da bi samo mu samo taj evropski trofej konačno doneo katarzu i istinsku sreću pošto su domaći trofeji sa Bajernom pomalo poput prebacivanja na neki lakši mod u PESu ili FIFI.  

Prvi je osvojio, ironično, na minhenskoj Alijanc Areni, na stadionu gde je sa Totenhemom podigao onaj jedini, nevažeći Audi Kup 2019. godine na pripremama za novu sezonu. Jedino taj je podigao i Hjung-min Son, fudbaler jednake klase kao i Kejn, kome su takođe svi govorili „Beži iz Totenhema, osvajaj trofeje“. Ali on nije otišao kao što je to uradio njegov dotadašnji kapiten. Kapiten koji je odrastao na 15 minuta od stadiona Spursa i koji je od malih nogu navijač ovog kluba. No, možda ima nešto i u toj dalekoistočnoj vernosti i poštovanju. Son se pomirio sa svojom sudbinom. Pomirio se i sa tim da trofeji ne definišu fudbalera.

Uostalom, bilo je još sjajnih fudbalera koji za celu karijeru nisu osvojili nijedan trofej. Među njima je i Antonio Di Natale, strelac 209 golova za Empoli i Udineze, što ga stavlja na 6. mesto najboljih strelaca Serije A svih vremena. Ili Đuzepe Sinjori, trostruki Kapokanonjeri Serije A sa Lacijom sredinom devedesetih i 10. na večnoj listi po broju golova u Italiji. A mogao je Kejn slediti i primer Meta Le Tisijea, čuvenog „Le Boga“, koji je celu svoju profesionalnu karijeru proveo u Sautemptonu i postigao ravno 100 golova u Premijer ligi igrajući iza napadača. Imao je Tis ponude Čelsija i Liverpula, time i priliku da se okiti srebrninom, ali je ostao u svom klubu. Da li ih svi oni koji vole fudbal manje romantizuju i cene samo zato što nikada nisu podigli trofej? Ne, nikako.

I ne radi se tu samo o rušenju i postavljanju novog rekorda po broju golova, već i biti „one-club“ igrač. U modernoj eri, sve je manje igrača koji celu karijeru provedu u jednom klubu, sve je manje legendi. Kejn, iako je bez sumnje već legenda kluba, mogao da učvrsti taj status i postane apsolutno najveća. Uostalom, zar nije lepše čekati taj trofej sa klubom koji ti je u krvi? Jer sreća je lepa samo dok se čeka… I dočekao bi je, univerzum nikome ne ostane dužan. Možda već sa Postekogluom koji je doveo Totenhem na korak od prvoj trofeja još od 2008. godine. I sigurno bi pomogli jedan drugom - stil koji Australijanac grčkog porekla gaji bi Kejnu pomogao i da uveća broj golova i konačno dođe do onoga za čim žudi, dok bi takav napadač pomogao Angeu da svoje ideje mnogo lakše realizuje i ostvari mnogo više pobeda. 

Ovako, Hari Kejn je otišao i stao na drugom mestu najboljih strelaca u istoriji najboljeg engleskog ranga sa 213 golova. Prvi je, naravno, Alan Širer sa 260, i da se nije odlučio za odlazak, izvesno je da bismo već sada pričali o Kejnu kao o čoveku koji je oborio taj rekord. U godinama koje bi predstojile, probio bi i brojku od 300 golova i učvrstio svoj rekord toliko da bi trebalo mnogo vode da proteče Temzom dok isti ne bi bio oboren.

Doduše, ne treba otpisati mogućnost da se pomalo uplašio Erlinga Halanda i njegovih brojki otkad je, kao nekada njegovi preci Vikinzi, zakoračio na tlo Engleske i krenuo u osvajanje svih rekorda. Pa ukoliko bi se u Sitiju zadržao celu karijeru, što nije nerealno jer je od detinjstva navijač Sitija, i nastavio da i u „slabim sezonama“ postiže po 20ak golova, Kejn bi dobio više nego ozbiljnu konkurenciju. U takvoj konstelaciji snaga, možda je u Harijevoj glavi kvrcnulo – da li je vredno da ostanem i postavim rekord koji će Haland možda brzo srušiti umesto da odem i osetim slast trofeja pomešanog mirisima šampanjca na proslavi istog.

Bilo kako bilo, osvojen je taj trofej, ali ostaju pitanja. Da li je taj osećaj onakav kakav je zamišljao? Da li je vredniji od golova u klubu koji voli? Da li je ta sreća laž? Da li je sada ispunjeniji? Da li je njegov fudbalski život dobio svrhu? Da li ga to čini drugačijim fudbalerom? Da li će se o njemu pričati drugačije kada je osvojio trofej tamo gde se to i očekuje? Da li, recimo, Ćićarita definišu trofeji sa Junajtedom i čine ga boljim nego što jeste? Boljim od Kejna?

I za kraj, pitanje koje je verovatno Kejn postavljao samom sebi i prilika za večitu polemiku, šta je zvučnije i po čemu bi pre bio upamćen: Hari Kejn - osvajač par titula Bundeslige i par Kupova Nemačke ili Hari Kejn - fudbaler sa najviše golova u istoriji Premijer lige?