Jed(i)na topla noć u hladnom, kišnom Stouku

Toni Pjulis – Arteta pre Artete. Šalu nastranu, segment igre koji je danas Arsenal doveo do savršenstva nekada se vezivao za 68-godišnjeg Velšanina i njegove timove, pre svega Stouk siti.

Pep ima svoju tiki-taku, Klop svoj hevi-metal fudbal sa gegen-presingom, Murinjo svoje parkirane autobuse ispred gola… Sve su to veliki menadžeri sa svojim prepoznatljivim fudbalom. Ali posebna je stvar kada neko ko nikada nije trenirao nijedan veliki, moćan tim ima svoj prepoznatljiv stil.

Pjulisov je bio neka britanska, nadograđena verzija ovog Murinjovog. Taj stil bazirao se na čvrstoj odbrani, beskompromisnoj borbi, duelima i trčanjem, kao i sjajnim prekidima. Čak je i aut bio jednako opasan kao korner zahvaljujući Roriju Delapu.

Nikome nije bilo drago da igra protiv njih, pogotovo na Britanija Stadionu o kom je stvoren onaj čuveni mit o “kišnoj noći u hladnom, vetrovitom Stouku” kao najtežem gostovanju i testu kvaliteta za bilo kog igrača ili tim. Dakle, sve što bi otežalo život protivniku, sve što ne bi bio čist fudbal, bila je voda u kojoj je Pjulisov Stouk najbolje plivao.

Menadžer rodom iz Njuporta bio je prepoznatljiv i vizuelno – uvek u komplet trenerci i sa kačketom koje razdvaja ozbiljna faca kojoj se veruje.

Ali to poverenje se nije stvorilo tek tako. Gradio ga je kroz celu karijeru i iznova dokazivao svojim postupcima. Jedan od onih gestova kojim je zauvek kupio igrače, a posebno navijače “grnčara”, desio se sredinom njegovog drugog mandata u ovom klubu.

Bio je to ponedeljak, 13. septembar 2010, jedan od najtužnijih dana u Tonijevom životu jer je tog jutra preminula njegova majka. Kada mu je javljeno da se ne oseća dobro, već za neka dva i po sata bio je u Njuportu kod svoje kuće, ali je stigao tek toliko da se oprosti od nje.

Bio je to i dan kada je Stouk u terminu koji im je najviše odgovarao, onom večernjem od 21.00, trebalo da ugosti Aston Vilu u okviru 4. kola Premijer lige nakon što je poražen u uvodna tri meča. Mesto menadžera zauzeo je njegov pomoćnik Dejvid Kemp, ali celokupna atmosfera usled svega toga bila je poprilično sumorna.

Na video-bimu se pred početak utakmice pojavilo obaveštenje za sve navijače: “Toni Pjulis ne može da bude sa nama večeras. Odsutan je jer mu je majka preminula ranije danas. Mislima smo sa njim i njegovom porodicom u ovom teškom trenutku. Dajte Dejvu Kempu i momcima sve moguće ohrabrenje koje možete na večerašnjem meču.”

Ali legendarni Velšanin je, mimo svih očekivanja, bio prisutan. Doduše, ne na svom radnom mestu kraj aut-linije, ali se te večeri dovezao u Stouk, propustivši tek uvodnih pet minuta utakmice. Smatrao je da bi Džejn Pjulis volela da on bude te večeri na Britaniji.

Da se tamo nalazi znalo je svega nekoliko ljudi. Kada je bio blizu stadiona, pozvao je Džona Koutsa, vlasnika kluba, i zamolio za mesto u njegovoj loži. Odatle je gledao prvi period igre, ali nije imao mnogo toga dobrog da vidi od svojih igrača, štaviše. Sve se crtalo da domaći vežu i četvrti poraz jer su gosti poveli golom Stjuarta Dauninga u 35. minutu i propustili još šansi za ubedljivije vođstvo.

Igrali su toliko loše da je moralo da dođe do promene plana jer Pjulis, strastven kakav jeste, nije mogao da dopusti da se ista slika gleda i u drugom poluvremenu dok on mirno sedi. Na kraju prvog dela igre sišao je sa tribine, presvukao se, navukao svoju standardnu odevnu kombinaciju i prošetao kraj aut-linije uputivši se ka domaćoj svlačionici.

Bio je to trenutak kada je stadion ugledao svog heroja i počeo ponosno da mu aplaudira. Aura glavnog lika koja je tada isijavala iz njega bila je gotovo filmska i svaki čovek na tribinama u tom trenutku dobio je nadu da će stvari krenuti nabolje.

Igrači su bili iznenađeni jer nisu očekivali da će ga videti u svlačionici. No, nije bilo mnogo vremena za objašnjenje, moralo je da se radi. Održao je govor, postavio taktiku i oni sa puno elana istrčali su na početak drugog dela igre, dok je Pjulis zauzeo svoje mesto kraj aut-linije. Kemp, jedan od retkih koji je znao da se te večeri vraća za utakmicu, “prešaltao” se nazad na ulogu asistenta.

Odmah su njegovi fudbaleri delovali mnogo bolje, odlučnije i ofanzivnije jer na takav gest i takvu posvećenost niko nije mogao da ostane ravnodušan. Igrali su za svog menadžera i želeli da mu dan bar malo učine boljim. Dobru igru u nastavku, uz dve izmene, u nešto opipljivo pretvorio je Kenvajn Džouns, sjajni napadač sa Trinidada i Tobaga, golom za izjednačenje u 80. minutu. A onda, kada je sudija već uzeo pištaljku spreman da svira kraj, Robert Hut postiže gol i donosi svom timu prvu pobedu u sezoni. Dvostruki asistent bio je Metju Eterington.

Pjulis je skačući proslavio pobednički gol i bar na trenutak zaboravio na veliku bol sa kojom se tog dana suočio. Nakon što je sudija odsvirao kraj, pozdravio se sa protivničkim menadžerom i odmah pojurio ka tunelu kako bi se vratio u Njuport.

Kada je našao vremena i snage za intervju, o ovoj vetrovitoj noći u Stouku koja je hladila telo, ali zagrejala svako srce na čuvenom stadionu, rekao je sledeće: “Nisam imao nameru da budem uključen u meč, ali gledao sam prvo poluvreme iz lože i, nakon dobrog početka, opali smo malo i bilo je užasno gledati to. Onda sam postao potpuno zaokupljen i nisam mogao da se suzdržim. Strastven sam, prosto sam takav.”

Nije mu, doduše, bilo drago što se razlog njegovog odsustva tako brzo proširio: “Loša stvar je što je preminula na dan meča jer želite to da zadržite u krugu porodice, pa je to što je izašlo javno bila opterećujuća stvar za mene. Kada sam se vratio na utakmicu, zaboravio sam na tugu, ali to prvo poluvreme bilo je užasno za gledanje. Potpuno sam se udubio u meč. Ali čim se završio, vratio sam se u ono raspoloženje ponovo.”, rekao je za lokalni Stouk-on-Trent Lajv.

Za medije je govorio i strelac pobedonosnog gola, Nemac Robert Hut: “Menadžer je imao par teških reči za nas. Činilo nam se da smo bili dobri u prvom poluvremenu, ali njemu nije. U drugom delu krenuli smo još jače na njih i ostvarili pobedu koju smo zaslužili. Užasna stvar se dogodila njemu i njegovoj porodici, pa želim da posvetim svoj gol i našu pobedu njima.”

Otkrio je i da nisu očekivali da će ga videti te večeri: “Znali smo da je otišao tog jutra da bude sa svojom porodicom i da mu majka nije dobro, ali nismo znali razmere toga. Želeli smo da odigramo dobro zbog njega, ali je bilo iznenađenje videti ga na poluvremenu.”

Njegov Stouk je te sezone završio na 13. poziciji. Ali to “njegov” nije tu tek tako, u toj reči stoji mnogo emocija jer, kako i sam dobri Toni kaže, Stouk je njegova strast i ljubav. Bila je to isto i za njegovu majku koja se za isti vezala baš zbog svog sina. Zbog njega jer zašto bi inače Velšanka iz Njuporta marila za neki klub sa obala reke Trent kada već u svom gradu ima tamošnji Kaunti, a preko puta kanala Bristol roverse i, nešto južnije, Bornmut – sve timove za koje je Pjulis igrao. Nisu mu “grnčari” bili čak ni prvi, a ni poslednji, klub ni u menadžerskoj karijeri.

Vezala se jer je osetila da je njen sin tu istinski srećan. Zato je i došao tada na Britaniju jer je znao da ona ne bi volela da njen Toni propusti nijedan meč ovog kluba, čak i ako će ona propustiti i taj protiv Aston Vile te noći. I svaki sledeći.