Konačno na krovu Evrope

Hajde, dobro razmislite pre nego što odgovorite... Koliko puta vam se desilo da, nakon mnogo bezuspešnih pokušaja, kažete sebi: „Probaću samo još jednom?“ Odgovor se, verujem, krije u stepenu vaše tvrdoglavosti pomnoženim sa zonom komfora u kojoj se nalazite pa podeljenim sa neizvesnošću koja bi mogla da vas sačeka ako promenite putanju... Baš zbog toga je i odgovor apsolutno individualan.

Za nekoga je sport = život, a za nekoga on kao opcija i ne postoji pa je onda realno da je istina negde u sredini. I da je sport samo jedna od sfera života. Ako se malo zagrebe po površini karijera profesionalnih sportista, može se naleteti na mnogo primera vernosti i odanosti isključivo jednom klubu. Naravno, shodno „pandemiji“ fudbala u odnosu na druge sportove, baš tamo imamo i najviše takvih primera.

Dok su se, recimo, Rajan Gigs sa Mančester junajtedom, Paolo Maldini sa Milanom i Karles Pujol sa Barselonom naosvajali trofeja u nacionalnim, ali i u svetskim okvirima, zar ne mislite da bi ime Frančeska Totija zasijalo i pored „ušatog pehara“ Lige šampiona da je potvrdno klimnuo glavom na flertovanje makar sa jednim od brojnih velikana evropskog fudbala? On je izabrao put da ostane u svojoj Romi i svom „večnom gradu“. Potpuno validno.

Za razliku od Princa Rima, ona nije bila pred takvim izborom. Niti je rođena u glavnom gradu Turske niti ima bilo kakve veze sa tamošnjom reprezentacijom. Mada su njeni emisari pre više od decenije pokušali da je iz rodne Hercegovine dovedu u Galatasaraj i promene joj ime u... Ko zna šta. Naravno, za nju ta opcija nije postojala.

Druga bi se priča mogla pričati da je dilemu o zameni kluba u Istanbulu imala u Bileći, gradu u kojem je odrasla, ili rodnom Trebinju. Pa čak i u Beogradu, gde je sa ekipom Partizan Vizure osvojila pet trofeja, uključujući dva šampionska u prvenstvu Srbije. Ali, odavno je jasno da za igranje odbojke na vrhunskom nivou morate napustiti prostore Balkana i odbaciti se do Italije ili obale Bosfora, što je ona i učinila.

Tijana Bošković je deset godina davalu celu sebe u ekipi Edžzadžibašija, mada smo mi nizom palatalizacija, sibilarizacija i jednačenja suglasnika po zvučnosti i mestu tvorbe ovaj klub prekrstili u Ezadžibaši, odnosno Ezačibaši. Kako god, sa njim je po dva puta bila šampion sveta i osvajala CEV Kup. Na to je dodala jedan trofej u nacionalnom Kupu i tri u Superkupu, uz mnoštvo izgubljenih finala i osvojenih trećih mesta. Ali, titula prvaka Turske i Evrope redovno joj je izmicala.

Pokušavala je Tijana i pokušavala, vukla svoju ekipu i kada je bila na ivici snage, igrala preko granice bola u pojedinim situacijama, ali nije išlo. Šest puta joj se u domaćem šampionatu isprečio tim Vakifbanka i još tri puta Fenerbahče. Od Vakifbanka je izgubila i finale Lige šampiona pre tri sezone, još dva puta je kao učesnik fajnal-fora završavala sa svojim timom pobedom u meču za treće mesto. Svih tih godina znala je odgovor na pitanje: „Kada ću se popeti na krov Turske i Evrope?“ Ali, tek je prošlog leta priznala sebi da su sva pokušavanja u dresu Edžzadžibašija uzaludna. I da mora belo-narandžasti dres zameniti tamnijom crno-žutom kombinacijom.

Stigla je u Vakifbank, gde je bivši selektor Srbije Đovani Gvideti napravio imperiju u proteklih 18 godina. I ostvarila ciljeve već u prvoj sezoni. Za početak, za zagrevanje, preskočila je svoj bivši klub u polufinalu prvenstva Turske, a onda i osvojila titulu nakon pet uzbudljivih utakmica sa Fenerbahčeom. Priča sa fajnal-fora Lige šampiona u sred Istanbula koja je usledila, gotovo je nestvarna.

Italijanski Koneljano, predvođen još jednim nekadašnjim selektorom Srbije Danijeleom Santarelijem, imao je prednost od dva seta u polufinalu i dve meč lopte na svojoj strani. Vakifbank je bio na kolenima. Ali, onda je Tijana odmerenim servisom sačuvala svojoj ekipi glavu iznad vode, a potom perfektnim, snažnim dijagonalama preokrenula stvari na tarafleksu za 180 stepeni. Na krilima njene partije, Vakifbank je došao do šanse da se bori za sedmi naslov prvaka Evrope.

U finalu je protiv „svog“ Edžzadžibašija, kao i u polufinalu, svaki set ona završila. Baš ona. Nijednom to nije učinila Marina Markova, nijednom blok nije doneo odlučujući poen niti se do njega došlo posle greške neke od protivnica. Pobeda od 3:1 bila je lakša i na terenu, koliko je to vidljivo i na papiru. Slavlje je moglo da počne.

Tijana je u polufinalu osvojila 34, a u finalu 33 poena. I posle toliko godina, a ne zaboravite da joj je tek 29 i da će svetskom odbojkom vladati još dugo, stigla je do titule prvaka Evrope. S potpunim pravom proglašena je za najbolju igračicu završnog turnira. I sada može mirno da spava, jer nema trofeja koji u klupskoj karijeri nije osvojila.

A u reprezentativnoj? Pa, sa Srbijom je po dva puta bila prvak Evrope i sveta, dok sa Olimpijskih igara ima srebro iz Rija i bronzu iz Tokija. Šansu da kompletira kolekciju zlatom oko vrata imaće za dve godine u Los Anđelesu. Ne sumnjamo da će sve učiniti da do njega i dođe.