Skok u večnost sa ivice provalije – čudo zvano Tun

Osnovni cilj klubova koji izbore promociju u bilo koji viši rang, pogotovo onih koji su više sezona bili u nižem, jeste opstanak. Jednostavno, veoma je teško ciljati bilo šta više od toga s obzirom na to da je jaz u finansijskoj moći klubova između dva ranga sve veći iz godine u godinu. Neverovatan uspeh je ako se takvi timovi uopšte umešaju u borbu za mesta koje vode u Evropu, a o tituli da i ne govorimo.

Zbog toga su svi primeri situacije da klub koji je izborio promociju iz drugog u najviši rang odmah te sezone osvoji titulu - iz prošlog veka. Najskoriji je onaj Kaizerslauterna iz sezone 1997/98 predvođenog Otoom Rehagelom, a pre toga imali smo i Klafov Notingem Forest iz 1978, Ipsvič 1961, kao i Grashoper pre 75 godina.

Ostajemo pričom u zemlji spomenutih „skakavaca“. Od kada je rebrendiran u Super Ligu 2003, najjači rang švajcarskog fudbala osvajale su samo tri ekipe. Isprva se Cirih nametnuo kao najjači tim pre nego što je usledila dominacija Bazela, a poslednjih godina je titule najčešće osvajao Jang Bojs.

Međutim, sva tri velikana, ali i ostale prvoligaše, posramio je maleni Tun. Klub iz grada na obali istoimenog jezera ove sezone vratio se u elitni rang posle pet sezona i pred početak aktuelne bio je viđen kao glavni kandidat za ispadanje. Ali umesto na dnu, na opšte iznenađenje, sezonu je završio na samom vrhu.

Iako je vezao dva poraza, drugoplasirani Sankt Galen je takođe poražen ovog vikenda, što je za posledicu imalo da klub iz 11. najvećeg grada u Švajcarskoj i matematički postane šampion. Ne samo da je time Tun osvojio prvu titulu, već i prvi značajan trofej u svojoj 128 godina dugoj istoriji.

Kao što je za titulu Lestera u Premijer ligi svima bilo potrebno neko vreme da shvate „Čekajte, ovo se stvarno dešava“, tako je i onima koji prate švajcarski fudbal deceniju kasnije bilo potrebno neko vreme da procesuiraju da će biti svedoci jednog epskog čuda. Jer, šta je drugo ovakav uspeh kluba sa drugim najmanjim budžetom u ligi, a koji je pre manje od tri godine bio na ivici gašenja nego prava fudbalska bajka.

Tim sa Štokhorn Arene, trećeg najmanjeg stadiona u ligi, od 18. oktobra držao je čelnu poziciju. Sezonu su počeli sa četiri pobede i remijem i već tada su privukli pažnju. Ona je splasla nakon što su vezali dva poraza od dva najjača kluba poslednjih godina i mislilo se da sve dolazi na svoje – da će Tun potonuti, dok će Bazel i Jang Bojs krenuti ka vrhu.

Desilo se suprotno jer je dojučerašnji drugoligaš ušao u seriju pobeda koja je nakratko prekinuta krajem novembra i početkom decembra pre novog, još dužeg niza od čak 10 pobeda, što je četvrti najduži u istoriji ovog takmičenja. Očekivalo se da titulu overe još sredinom aprila, ali su dva poraza od Lugana i jedan od Ciriha odložili veliku feštu za maj.

STARI POZNANIK ARSENALA I PARTIZANA

Švajcarski fudbal, i reprezentativni i klupski, već neko vreme je u padu, pa titule u domaćem prvenstvu sada obično osvaja onaj ko je manje loš, a ne ko je bolji. I Bazel i Jang Bojs imaju ogromne oscilacije poslednjih sezona i odavno više ne predstavljaju neugodne protivnike u evropskim takmičenjima. Dok su nekad uspevali da otkidaju bodove velikanima i obezbede proleće u Ligi šampiona ili Ligi Evrope, ove sezone ni jedan, ni drugi nisu uspeli da budu ni u zoni plej-ofa drugog najjačeg klupskog takmičenja u Evropi.

Imidž lige pokušaće da popravi Tun, iako mu šanse za to, ruku na srce, nisu velike. Narednog leta igraće u kvalifikacijama za Ligu šampiona, ali mu to neće biti prvi put jer je u sezoni 2005/06, nakon osvojenog drugog mesta sezonu ranije, dobio istu priliku. Na putu ka elitnom takmičenju izbacili su Dinamo iz Kijeva i Malme i ostvarili najveći uspeh u dotadašnjoj istoriji plasiravši se u grupnu fazu. Uspeli su čak u grupi sa Arsenalom, Ajaksom i Spartom da budu treći, pa su se plasirali u šesnaestinu finala Kupa UEFA gde su poraženi od Hamburga.

Između 2010. i 2020. su četiri puta igrali kvalifikacije za Ligu Evrope, ali su samo jednom uspeli da se plasiraju u grupnu fazu. Pogađate, bilo je to na leto 2013. kada su na poslednjoj prepreci eliminisali Partizan. Tada je ekipa Vuka Rašovića, čiji je član bio i Aleksandar Mitrović, poražena u Tunu sa 3:0 golovima braće Šnauli i Luke Zufija, dok je u Beogradu Jojić bio strelac jedinog gola na meču za nedovoljnu pobedu. Švajcarci su bili poslednji u grupi sa kijevskim Dinamom, bečkim Rapidom i Genkom.

OD IVICE BANKROTA DO SISTEMA KOJI RADI KAO ŠVAJCARSKI SAT

Već polako kreću pripreme za novi evropski pohod, a pre samo dve godine nije bilo izvesno hoće li klub uopšte postojati. Naime, ispadanje iz najvišeg ranga posle 10 godina na kraju kovid sezone bio je ogroman udarac za klub čiji je budžet najviše punio novac dobijen od strane lige i TV prava. Kako imaju mali stadion od samo 10.000 mesta i dolaze iz grada od tek 45.000 ljudi, ionako nisu mogli puno da zarade od karata i sitnica koje kupuju navijači, a potpuna ili delimična zabrana zbog pandemije dodatno ih je osakatila.

Početkom 2024. bili su na ivici bankrota. Nisu imali ni 800.000 franaka potrebnih da uopšte mogu da igraju u drugom rangu naredne sezone. Tada u klub ulazi 59-godišnji preduzetnik Bejat Farni, ulaže svoj novac i spašava klub gašenja. Kao neko ko je uspešno vodio brojne kompanije, tako je i Tun digao na noge i, videvši da ih je oporavio, ovog marta se povukao sa mesta izvršnog direktora – tik pred istorijski uspeh.

Povukao se jer je ostvario svoj cilj, a to je da stvori zdrave strukture u klubu: „Kada je sistem pokrenut i radi možeš ga pustiti. Više nisam potreban. Na kraju krajeva, ovaj uspeh vrti se oko sporta, ne individualaca.“, ispričao je posle čudne odluke.

I zaista, nije klubu doneo samo svoj novac, već i ideje i umeće. Napravio je rezove, postavio na najbitnije pozicije sposobne ljude i sada klub, kao i sve Farnijeve kompanije, radi kao švajcarski sat. Stoga, smatra da je njegova misija u operativnom smislu završena, ali će njegova kompanija ostati jedan od glavnih sponzora.

IGRAČKE LEGENDE NA VODEĆIM POZICIJAMA

Priča o Tunu postaje još romantičnija ako znamo da su na vodećim pozicijama nekadašnji miljenici navijača. Predsednik je Andres Gerber, nekadašnji legendarni defanzivac ovog kluba za koji je igrao šest godina i gde se i penzionisao 2009. Prvi je čovek kluba od 2020, pošto je bio jedini koji je imao hrabrosti da se prihvati posla u najtežoj situaciji i navijači neizmerno cene što je uspeo da sačuva klub do dolaska investitora Farnija.

Karijeru je ovde završio i sadašnji trener ekipe, a nekadašnji rasni strelac Mauro Lustrineli. Obojica su kao bili deo tima koji je prvi i do sada poslednji put igrao u Ligi šampiona.

Trenerski počeci Švajcaraca italijanskog porekla vezani su takođe za Tun jer je najpre bio asistent, a potom i vršilac dužnosti na 11 utakmica pre devet godina. Na klupu „crvenih“ vratio se leta 2022. nakon solidnih rezultata sa U-21 reprezentacijom Švajcarske. U prve dve sezone dok je trajala stabilizacija nije uspeo da ih vrati u Super ligu, a onda su u naredne dve postali šampioni dva najjača ranga.

Lustri je celu igračku karijeru proveo u domovini, osim jednogodišnjeg izleta u prašku Spartu. Zahvaljujući partijama u Tunu, dogurao je i do reprezentacije, a dres Švajcarske oblačio je 12 puta. Nije se upisao u strelce nijednom, ali se može pohvaliti time da je bio asistent za gol Barnete protiv Togoa na Svetskom prvenstvu 2006. Ima diplomu u oblasti poslovne administracije, a tema diplomskog rada mu je bila u vezi sa Serijom A.

Ali fudbal koji on forsira umnogome se razlikuje od onog koji se igra u Italiji. Njegova ekipa igra brzo, moderno i konstantno vrši visoki presing. U prilog tome govori činjenica da nijedan tim nije više puta oduzeo loptu na polovini protivnika i postigao više golova iz takvih sekvenci. Još jedan dokaz agresivnosti je i podatak da su na nivou brojki Barselone i PSŽ-a po broju dozvoljenih protivničkih pasova (8.7) pre nego što usledi defanzivna akcija i oduzimanje lopte.

Ekipa mu je ubedljivo najefikasnija u ligi, a samo jedna ekipa je primila manje golova od njih, tako da su šampioni postali više nego zasluženo. Pretežno koristi formaciju 4-2-2-2 i ne opterećuje se posedom, pošto u proseku imaju manje od 50%, već forsira direktnu igru.

Sa takvom fudbalskom filozofijom, ovosezonskim uspehom, kao i činjenicom da je sa 50 godina i dalje relativno mlad, Lustrineli se može ubrzo nadati i ponudi bar nekog nemačkog kluba.

KO SU IGRAČI KOJI SU IZNELI SEZONU?

Ovaj uspeh dokaz je da se i sa malo novca može napraviti nešto veliko. Po ulasku u Super Ligu prodali su Deklana Frita Piterborou za milion evra, a na pojačanja potrošili 700.000 više.

Najveći ulazni transfer u istoriji kluba iznosi svega 650.000 evra – toliko je Genganu prošlog leta plaćen napadač Brajton Labu, mada sa svega tri gola i dve asistencije nije baš opravdao epitet najvećeg pojačanja. Izvesno je da će predstojećeg leta biti oboren taj rekord kako bi jači dočekali kvalifikacije za Ligu šampiona, ali bi isto tako trebalo da bude oboren i onaj za najveću prodaju od 2 miliona evra, koliko su dobili za Marvina Špilmana od Jang Bojsa pre šest godina.

U sadašnjem timu nema previše poznatih igrača – uostalom igrali su drugu ligu prošle sezone – ali kandidata koji bi mogli predstavljati najveći izlazni transfer ima. Pre svega, Elmin Rastoder, 24-godišnji napadač, rođen u Švajcarskoj, a koji je odabrao da predstavlja Severnu Makedoniju kao njegov rođak Adis Jahović. Pravi je moderni napadač koji konstantno vrši presing, a takođe i sjajan kreator – sa 13 golova najbolji je strelac tima, a sa šest asistencija treći najbolji asistent.

Zainteresovanih će biti i za 20-godišnjeg univerzalnog vezistu Franc-Etana Mehtrija, autora osam golova i tri asistencije. Mladić kamerunskog porekla ima zanimljivu priču jer je bio deo klupske akademije pre nego što je tokom kovida otpušten pošto se previše zapustio tokom „lokdauna“, pa je zato počeo da radi kao putar. Fudbal je nastavio da igra na amaterskom nivou gde ga je pre tri godine spazio trener mladog tima Tuna i pozvao da se vrati u klub, što je ovaj rado prihvatio. Sada je jedan od najvećih mladih talenata u zemlji.

Velike zasluge za istorijski uspeh imaju i dva iskusna igrača – Leonardo Bertone, 32-godišnji zadnji vezni koji je postigao čak 10 golova, pretežno sa penala i iz slobodnih udaraca, kao i Kristofer Ibaji, 30-godišnji napadač iz Konga, koji se 10 puta upisao u strelce na 27 mečeva. Na mestu štopera je i kapiten Marko Burki, rođeni brat nekadašnjeg golmana Dortmunda Romana, koji ima veliku ulogu u začetku napada. Takođe, sjajni ofanzivni bekovi Hojle i Fer, zbirno autori 12 asistencija, nameću se kao ozbiljne opcije za reprezentaciju Švajcarske pred Svetsko prvenstvo.

Deo ekipe je, mada sada bez značajne uloge, i Vasilije Janjičić – 27-godišnji zadnji vezni. Momak srpskih korena, a koji je bio član svih mladih selekcija Švajcarske, već je osvojio najveći životni trofej pošto je pobedio u borbi sa tumorom testisa koji mu je bio dijagnostikovan pre oko četiri godine. Tada je bio član Ciriha, gde je i rođen i počeo da trenira, a nakon toga je preko Celjea došao u Tun. Kao tek punoletan igrao je i u Bundesligi za Hamburg.

Na kraju, u kojoj meri je sve ovo održivo na duže staze teško je proceniti, ali Tun nikada nije želeo, niti je stvaran da se bori za titulu svake sezone. Želja svih u klubu bila je, i dalje jeste, samo da postanu stabilan prvoligaš i da postepeno rastu, pa zato ne treba gledati na eventualne slabije rezultate sledeće sezone kao na nešto razočaravajuće.

Stoga, ne treba ni javnost da stavlja pritisak na njih, niti da sami sebi to urade. Trebalo bi samo da svi budemo zahvalni – mi jer smo svedoci još jedne bajke koju je ovaj čarobni sport podario, a oni jer su njeni glavni likovi. Da budemo zahvalni i probamo da u glavi procesuiramo koliki je to uspeh. Od gostovanja Etoale Karužu i Ksamaksu do potencijalnog igranja na Santijago Bernabeuu, Etihadu ili Alijanc Areni u tek nešto više od godinu dana razlike.

Pa čak i da ne prođu te kvalifikacije za Ligu šampiona, zar je malo izaći na megdan nekom Betisu, Čelsiju ili nekom drugom Englezu? A možda ih sudbina ponovo nanese i u Beograd...