Tel Aviv: Grad u kom je košarka religija i deo identiteta

Neobično topli novembarski dani, pa čak i za Bliski Istok, kao da su bili naznaka lepih stvari za evropsku košarku. Preciznije, Evroligu. Krajem prethodnog meseca, počele su da provejavaju informacije da će nakon dve godine ratnih sukoba, neizvesnosti i uslovno rečeno izgnanstva, izraelski klubovi moći da se vrate kući i pred svojim navijačima ponovo igraju u najkvalitetnijem košarkaškom takmičenju.

Prvi duel koji će Makabi odigrati pred svojim navijačima uslediće ubrzo, upravni odbor Evrolige izglasao je povratak, a krajem meseca i njihov gradski rival Hapoel, odigraće i zvanično prvi meč u elitnom takmičenju pred svojim navijačima.

Skaut sport pre desetak dana, imao je prilike da se uveri koliko se Tel Aviv uželeo košarke, koliko navijačima znači „Ponos Izraela“, kom poslednje dve sezone na evroligaškoj sceni nisu išle onako kako su navijači navikli, a upravo bi prekretnica aktuelne mogao biti povratak kući, u čuvenu „Menora Mivtachim Arenu“ u Tel Avivu.

Pre desetak dana, Makabi se u okviru domaćeg prvenstva sastao sa poslednjih sezona upornim i žilavim rivalom, ekipom koja je čak pre tri godine uspela da im pomrsi račune i osvoji prvenstvo Izraela. U pitanju je Hapoel Holon.

No duel Makabija i Hapoela, nije bio praznik za oči samo zbog dobre košarke, već je tome doprinela i atmosfera. Hala ispunjena do poslednjeg mesta sa značajnim prisustvom navijača gostujuće ekipe, pesma, navijačka prepucavanja i sve što priliči jednom klasiku, što ovaj duel zaista i jeste.

Oko sat i po vremena pre početka utakmice, ulice u okolini Makabijevog doma bile su preplavljene navijačima, većinom u žutom, ali sporadično su se mogli primetiti i ljubičasti dresovi i šalovi (tradicionalne boje ekipe iz Holona). Orilo se sa svih strana i već tada je svima bilo jasno, sprema se spektakl.

Iako je Makabi duele u okviru domaćeg prvenstva i pre ovog igrao kod kuće, u vazduhu se osećalo da se sprema nešto veliko, te da je publika istinski željna dobrih utakmica. Jer Tel Aviv je grad košarke, jednako kao Beograd. Baš zbog toga, ovaj duel nosio je određenu simboliku, emocije su se morale probuditi pa čak i kod nekog ko ne prati aktivno košarku, a kamoli Makabi. Nakon perioda sukoba i napetosti, o kojima ljudi u Tel Avivu govore u prošlom vremenu, vreme je da svoje heroje u duelu sa najjačim evropskim ekipama konačno gledaju uživo, a ne preko malih ekrana. Košarka je u najvećem izraelskom gradu poput religije, čitave porodice u žutim majicama, tinejdžeri u retro dresovima, mališani ogrnuti šalovima, a svi ujedinjeni u samo jednoj želji, da Makabi pobedi.

I to se i ostvarilo, budimo iskreni, mnogo lakše nego što se svako od nas neutralnih nadao, Makabi je od samog starta nametnuo i diktirao tempo igre i lagano savladao rivala rezultatom 102:75. No, ovaj tekst nije običan izveštaj sa utakmice, koji bi nakon desetak dana od odigravanja bio više nego bajat. Poenta cele priče je atmosfera viđena, doživljena i pokušaj da se nama, hiljadama kilometara daleko objasni šta znači košarka na Bliskom Istoku.

Pred sami početak duela, sektor rezervisan za domaće navijače izgledao je prilično desetkovan, prosečan navijač pomislio bi da ultrasima „Ponosa Izraela“ ovaj duel ne znači ništa. Ipak, iza svega krio se nešto drugačiji plan. Dobar deo najvernijih navijača bio je raspoređen širom sale, sa transparentima u rukama upućenim jednom od vlasnika, Daniju Federmanu.

Naime, navijači, barem oni najvatreniji, nezadovoljni su njegovim rukovođenjem kluba, naročito lošim rezultatima u Evroligi. Protest su nastavili tokom cele utakmice, iako se dobar deo njih vratio u kop, manja grupa kružila je halom sa natpisima protiv njega, pa je čak u jednom trenutku došlo i do koškanja sa redarskom službom i policijom, no završilo se brzo i bez težih posledica.

Nije omanji sukob mogao baciti senku na celokupnu atmosferu, glasna podrška gostiju, nadgornjavanje sa domaćinima, koji su se konsolidovali u jednom trenutku (na tribinama, na terenu su uveliko dominirali).

Iako tokom prvog poluvremena nije bilo najjasnije zbog čega navijači protestuju, potvrdu smo dobili na poluvremenu. Kako u hali nije moguća konzumacija duvanskih proizvoda, jedino je to moguće uraditi ispred hale, ali na jasno označenom mestu. Kod kapije kroz koju u halu ulaze najvatrenije pristalice. Ako vam to zvuči strašno, ne brinite, nije ni približno opasno kao na Balkanu. Nekoliko upitnih pogleda, obraćanja na hebrejskom, a kada odgovorite na engleskom, jasno im je da niste opasnost, niti da ste tu zalutali. Stranac ste, uživalac nikotina i očigledno ljubitelj košarke, dovoljno za početak razgovora. Prvo pitanje naravno, šta radite na utakmici Makabija i kako ste za njihov klub uopšte čuli. Na sijaset pitanja stiglo je isto toliko odgovora, volimo košarku, dolazimo iz Srbije, pa kako pobogu propustiti duel koji se igra dok smo u gradu. Najinteresantniji odgovor, ali i onaj koji je pokrenuo sjajan dijalog, bio je onaj odakle dolazimo. A prva asocijacija na Srbiju? Pa naravno Partizan i Crvena zvezda. Znaju navijači Makabija vrlo dobro za beogradske velikane, znaju sve o istoriji, o atmosferi u Areni (i Pioniru, da i dalje ga tako zovu, valjda im je lakše). Pamte neke njihove pobede nad našim klubovima, pamte i poraze, naročito onaj čuveni od Partizana koji ih je koštao Fajnal Fora 2010. godine. Tada su crno-beli napravili brejk u Tel Avivu nakon velikog preokreta, a potom rešili sve u Beogradu i izborili učešće među četiri najbolje ekipe tog doba.

Razgovor sa ultrasima Makabija trajao je svega desetak minuta, mada se činilo da traje satima, a trajao bi samo da je bilo prostora i vremena i da se iz hale nije začuo početak drugog poluvremena. Tako saznajemo šta su značili transparenti na tribinama, zbog čega je sporan samo jedan od nekolicine vlasnika... Saznajemo i zbog čega se ne osvrću na prozivke rivala od preko puta... Mnogo toga. Ipak, a moramo ih razumeti bar mi koji se nerviramo oko neuspeha našeg kluba (koji god on bio), subjektivni su. Objektivno gledano, jasno je što Makabiju ne ide u Evroligi, budimo realni igranje hiljadama kilometara od kuće, pred nekoliko stotina gledalaca, nije isto što i pred svojih 10.000 navijača, u svom dvorištu. A sigurno se pitate i što ne odgovaraju na prozivke, da, taj trenutak je isto zanimljiv. Makabi je najpopularniji, ali i najomraženiji klub u Izraelu, svako želi da im skine skalp, svi žele da ih prozivaju, a oni imaju samo tri rivala. Hapoel iz Tel Aviva, najveći je rival i animozitet je izražen u svakom sportu, a preostali su Beitar i Hapoel iz Haife, mada pretežno u fudbalu, s obzirom da košarkaške sekcije ovih ekipa ne igraju u elitnoj diviziji izraelske košarke.

Rastanak sa navijačima protekao je u prijateljskom tonu, ali vreme je bilo da se vratimo obavezama, oni da pevaju svom klubu, mi da posmatramo dobru košarku.

Ni drugo poluvreme, nije donelo mnogo toga novog, „Ponos Izraela“ priveo je na terenu posao onako kako je i zamislio, komentatorskim žargonom rečeno, ispoštovali su dogovor iz svlačionice. Međutim, to je isprovociralo njihove ultrase, da oteraju deo domaće publike koji je bio smešten na prstenu odmah ispod njih. Verovatno nezadovoljni zalaganjem svojih ljubimaca, bacili su nekoliko čaša sa tečnošću, ispolivali domaćine i tako bar na kratko iskalili bes. Prosečan Balkanac rekao bi, ništa strašno. Detalj koji je zapao za oko jeste da navijači obe ekipe, oni koji se ne smatraju „ultra ekipom“ potpuno normalno sede jedni do drugih, pa čak i jedni uz druge. Parovi, mladići i devojke u različitim dresovima, zagrljeni, sa osmehom posmatraju duel. Drugari, jedan u dresu Makabija, drugi u dresu Hapoela, zadirkuju se, smeju, tuguju, „peckaju“, ali sve bez „zle krvi“. Upravo u tome i leži najveća draž ovog duela, da je potpuno normalno navijati za drugi klub, te da to ne mora da znači mržnju, već istinsku priliku za nadmetanje, onako viteško, pa nek pobedi bolji.

Kraj meča doneo je još jedan zanimljiv detalj, svi u isto vreme kreću van sale, bez bojazni da bi moglo biti problema, jedni su veseli jer su pobedili, drugi tužni zbog poraza, no sukoba ni na vidiku. Pomešani žuto-plavi i ljubičasti šalovi, svako svojim putem kući, neko pešaka, neko autobusom, ali duel je završen, a samim tim i nema potrebe za dalje provokacije.

Tel Aviv je te večeri pokazao da je spreman za najveću košarkašku scenu, navijači to sa nestrpljenjem očekuju. Nakon dve godine „egzila“, ali i izuzetno prijateljski ispružene ruke iz Beograda, koji je pokazao da je oduvek bio spreman da u duhu tradicije pruži utočište svima kojima je potrebna pomoć, Makabi se sprema za povratak kući. Povratak u Tel Aviv, za izraelske ekipe biće prilika za novi početak, a možda i za preokret sezone, u šta ne sumnjamo, jer „magična igra ispod obruča“ u gradu čije obale zapljuskuje Mediteran, deo je identiteta.