Klub umetnika i disidenata koji je smetao diktatoru i tajnoj policiji

Boriti se sam, krčiti put, suprotstavljati se svima pa čak i samom sistemu, makar on bio i totalitaristički oduvek je bio herojski čin. Malobrojni su oni koji mogu da se pohvale da su uvek bili svoji i samo svoji, ni od koga zavisni i toliko kurčeviti da im ni sistem nije mogao ništa, nego ih je pustio da opstanu dovoljni sebi i svojoj okolini.

Nikolaj Čaušesku bio je rumunski diktator, čiji je pad bio toliko strašan i fatalan, da i danas ljudi kada vide korenitu promenu odmah sa ponosom istaknu „Pade kao Čaušesku“.

Čaušesku je kao i većina diktatora voleo sport, a naročito fudbal, pa je imao i svog miljenika, Steauu (tada pravu i jedinstvenu), tajna i javna policija stajale su iza Dinama (iza svakog Dinama stajala je policija, barem neformalno) dok je iza uvek trećeg kluba Rapida, stajao sindikat i uprava Železnice. Obrni okreni uvek neko iz sistema. Ali jedan mali klub iz istog grada prkosio im je svima, bio je pravo malo „Galsko selo“ i decenijama pokušavao da pomrsi račune, mada nikada nije uspeo, zato je svojevremeno bio izuzetno omiljen, jer je prkosio mnogo većima i jačima, a sistem mu nije mogao ništa. Prava fudbalska romantika rumunskog fudbala, bio je Progresul Bukurešt, klub koji je na tribinama okupljao disidente, umetnike, očajnike, borce protiv sistema i kako to u stvarnom životu biva, uvek ostajao uskraćen za uspeh, unesrećen, ali to je valjda sudbina svakog ko se drzne da pripreti velikim, obesnim i nadasve ozbiljnim klubovima. Pirove pobede ređale su se kroz istoriju, zato umesto bajkovitog kraja, usledila je borba za goli život, patnja, propadanje i vaskrsenje.

A sve je počelo sada već davne 1944. godine, u jeku najvećeg svetskog sukoba, Nacionalna banka Rumunije odlučila je da oformi svoj klub, koji je po završetku rata takmičenje počeo od trećeg ranga. Vrlo brzo su se popeli u elitu, dopadljiv i efikasan fudbal stvorio je legendu o klubu koji bi mogao da se „pobije“ sa svima i koji u najviši rang dolazi da pomrsi račune svima. Po plasmanu u prvu diviziju menjaju naziv u Narodna banka Bukurešta (tako se zvala institucija koja je finansirala klub), a potom i u Spartak Progresul.

I već tokom 50-ih, klub postaje popularan širom zemlje, 1955. godine bili su trećeplasirani, 1958. bili su četvrti u ligi i svima je bilo jasno da sa njima nema šale. Najbolji igrač ekipe, a ujedno i najpoznatiji bio je Titus Ozon, koji je karijeru pre Progresula gradio u Unirei Trikolor (predratnoj sili rumunskog fudbala koja je sa klubom pod nazivom Karmen fuzijom kreirala Dinamo), potom u Dinamu, a onda je postao zvezda. Igračku karijeru završio je u Rapidu i smatra se jednim od najboljih fudbalera u istoriji Rumunije.

Krajem pedesetih klub je i dalje u vrhu tamošnjeg fudbala, a 1958. godine stižu i do polufinala nacionalnog kupa. Samo dve godine kasnije „bankari“ su bili u finalu, protiv Viktorije Bukurešt, takođe državnog kluba koji je po padu komunističkog režima nestao sa scene. Posebno je impresivan uspeh u toj sezoni obeležen je osvajanjem, pobedom od 2:0 u finalu, ali i konačnom gol razlikom od 15:1. Bio je to prvi trofej u istoriji kluba, mislilo se da će to biti samo podloga za dalje uspehe, ali ubrzo će se ispostaviti kao poslednji trofej ikada osvojen.

Sve se promenilo nakon odluke države da ekipi zabrani učešće u Kupu pobednika kupova. Iako je zvaničan razlog bio oličen u navodnim dugovanjima, neispunjavanjima određenih formalnosti, stvarni razlog je bio animozitet vlasti prema klubu. Da, klub jeste bio finansiran od strane državne banke, lako bi bilo pomisliti da je u pitanju samo još jedan režimski klub, ali moćni ljudi nisu želeli ni mogli da gledaju kako jedan mali klub pred njihovim očima tuče „stvarne državne projekte“. Tokom prve polovine šezdesetih klub je ponovo obitavao u gornjem domu, ali 1965. godine na radost vladajuće elite, klub ispada u drugi rang.

Nakon toga, klub se vraćao i ispadao, gažen je i gušen, ali nekako opstajao, što mu je zbog „žilavosti“ omogućilo neslućenu popularnost. Steaua, Rapid i Dinamo privlačili su ljude raznih interesovanja i zanimanja, zaljubljenike u uspeh, ali na tribinama stadiona Progresula, dolazili su ljudi naviknuti na neuspeh. Glumci, umetnici, brojni uticajni novinari, politički disidenti, apsolutno svi koji su smatrali da ih sistem ugrožava, unižava, stajali su uz Progresul. Osećali su nepravdu i bol, a novinar Radu Košasu, jedan od najuticajnijih tog vremena, poznati navijač kluba, u jednom novinskom članku kazao je da ga je patnja na koju je osuđen klub, ojačala u stvarnom životu. Kako se pad Čaušeskuovog režima bližio padu, činilo se da će klub prodisati, ali umesto povratka u elitu, klub je pao na najniže grane, ispali su u treći rang. Krajem osamdesetih godina, zbog finansijskih problema izazvanih sve lošijom finansijskom situacijom u zemlji, klub je bio isteran sa svog stadiona, pa je lutao iznajmljujući stadione lokalnih nižerazrednih klubova koje su mogli da priušte.

Poslednja decenija prošlog veka, označila je povratak na veliku scenu, neke istorijske sezone, ali i promenu imena u Nacional Bukurešt. Počasni predsednik bio je Ilije Nastase, klub je bio vicešampion 1996 i 1997, ponovo i 2002. godine, a onda je sve krenulo nizbrdo. Tokom devedesetih bilo je i nekih sjajnih izleta na evropsku scenu, a među žrtvama bio je i beogradski Partizan.

Nakon nekoliko dobrih sezona klub je ponovo zapao u krizu, finansijske probleme i 2009. godine je morao da istupi i iz trećeg ranga zbog insolventnosti. Samo godinu dana kasnije, navijači, sada već malobrojni obnovili su rad kluba, vratili mu istorijsko ime Progresul Spartak, a „feniks klub“ i dan danas postoji, ali nastupa u trećem rangu takmičenja.

Prema legendi koja je ustaljena među navijačima, klub je oduvek bio kontra sistemu, klub predratne buržoazije i slobodnih ljudi pa im zato komunistički režim nikada nije dozvoljavao da postignu uspehe kakve su zasluživali. Ako je verovati toj legendi, klub je tokom osamdesetih godina zbog dobre omladinske škole bio trn u oku Sekuritatei (rumunskoj tajnoj policiji), koja je upravljala Viktorijom. Klub tajne policije nikada nije mogao da preboli poraz u finalu kupa, pa je osamdesetih godina dočekao da preotme stadion Progresula, što je doprinelo padu i kluba i navijača koji su ih pratili. Klub večitih protivnika i revolucionara od toga nikada nije uspeo da se oporavi, a danas ga sa slavnom istorijom veže samo ime.

Čitajući priču o Progresulu, verovali ili ne u nju, zasigurno ćete se kad-tada zapitati, da li je zaista moguće biti toliki trn u oku, da vam sistem ne dozvoli da budete ono što zaista jeste? Ili je sve teorija zavere.