Džoker koji živi svoj san

Mogla bi ovo da bude ona klasična priča iz dijaspore. Njen junak je rođen daleko od zemlje svojih roditelja, koji su se u prvoj polovini poslednje decenije 20. veka skrasili u švajcarskom Grenhenu. Prve je ljubavi arhivirao na ulicama ovog pitomog gradića, a prve driblinge učio u lokalnim školama fudbala. Možda je maštao da trese mreže u svojoj novoj domovini, eventualno negde u komšiluku, ali mu sigurno nije bilo ni na kraj pameti da bi to jednog dana mogao činiti u dresu sa nacionalnim grbom. Još manje kakvih bi boja on bio, zbog konflikta dvostrukog privlačenja.

U jednoj je zemlji živeo, ona mu je čuvala tajne iz perioda detinjstva i dečaštva, u njoj je sanjao snove. Drugu je, pak, obilazio svakog leta, odlazio bi u Stolac da obiđe imanje i okućnicu svojih predaka i uvek uz leptiriće u stomaku, a ona ga je ćutke, strpljivo čekala. I isplatilo joj se jer je on, nakon što je dečački iskreno pružio ruku prvoj ljubavi, brzo shvatio zakone profesionalizma. Vremenom je ta ljubav izbledela pa se vratio korenima. I sada će igrati na Svetskom prvenstvu.

Haris Tabaković je bio član mlađih selekcija zemlje po rođenju, Švajcarske. Kao član reprezentacije do 19 godina juna 2013. bio je gost Novog Sada, gde je na “Karađorđu” učestvovao u pobedi svog tima protiv odgovarajuće selekcije Srbije, koja je nepuna dva meseca kasnije postala šampion Evrope. A onda je oktobra 2015. kao mladi reprezentativac “sajdžija” dočekao svoje Bosance i Hercegovce. I počastio ih golom u pobedi od 3:1. Nepunih godinu dana kasnije gostovao je na “Grbavici” i odoleo u remiju mirnih mreža.

- Prvi put smo igrali u Švajcarskoj, drugi put u Sarajevu. Svi moji rođaci došli su na oba stadiona. Bilo mi je ekstra da vidim sve njih i da igram protiv Bosne i Hercegovine, to je bilo specijalno - godinama kasnije podsetio se Tabaković tih dana.

A onda, kada je došlo vreme da napravi iskorak i u seniorskoj reprezentaciji, Vladimir Petković i Murat Jakin, bivši i aktuelni selektor Švajcarske, nisu u njemu videli potencijal pa je poziv izostao. Moguće da bi taj vakuum u komunikaciji iskoristio Mehmed Baždarević, tadašnji selektor “zmajeva”, ali su povrede odvojile Tabakovića od terena na duži vremenski period.

Shodno tome, nestao je sa radara pa ga u planu nisu imali ni Robert Prosinečki, Dušan Bajević i Ivajlo Petev. O njemu se ponovo počelo govoriti kada je Faruk Hadžibegić početkom 2023. seo na užarenu selektorsku klupu, ali je njegov mandat, kao i njegovog naslednika Meha Kodra, bio toliko kratak i nepredvidiv da nije bilo prostora za nove opcije.

Dolazak Sava Miloševića na selektorsko mesto, realno gledano, nije doneo ništa selekciji Bosne i Hercegovine, ali ako se pogleda dugoročno, dobitak je upravo Tabaković. Debitovao je novembra 2023. u dresu reprezentacije u rezultatskoj sramoti protiv Luksemburga (1:4), a onda je kod aktuelnog selektora Sergeja Barbareza nastavio da gomila minute u nacionalniom timu.

Stigao je i prvi gol u pripremnom meču protiv Malte pre nego što je konkretno i na semaforu doprineo dobrim rezultatima protiv Rumunije i Austrije, koji su Bosnu i Hercegovinu odveli do baraža za učešće na Svetskom prvenstvu. Tamo je pogodio u penal seriji u Kardifu, a onda meč sa Italijanima odveo u produžetke. Ludoj noći u Zenici doprineo je i golom sa bele tačke, opet u drugoj seriji penala.

I tako je dečak Haris, onaj isti što je pre više od deset godina postigao gol protiv svoje domovine, sada učinio da se baš ona nađe na završnoj smotri najboljih svetskih selekcija.

Njegova je priča u stvari priča o karakteru i strpljenju, koji ga nisu napuštali ni kada mu zvezde nisu bile naklonjene. Prvi put je to osetio kada je, zbog povrede prednjih ukrštenih ligamenata, morao na pauzu u Diošđeru. Mađarski klub nije želeo da produži ugovor sa njim pa se svetlo na kraju tunela ukazalo u - drugoj ligi Austrije. Više od svih verovao mu je Aleksander Kin, trener Austrije Luštenau, što je i sam Tabaković kasnije isticao kao važnu stranicu u svojoj karijeri. Za to poverenje, vratio mu je sa 46 golova i 11 asistencija u 48 utakmica.

Preko Beča i Berlina stigao je do Bundeslige. U Hofenhajmu se nije naigrao, ali je golgeterski eksplodirao u Menhengladbahu, gde su njegov stas, snaga i instinkt pravog centarfora još jednom došli do izražaja.

Njegov put nije oduvek bio obasjan reflektorima, ali je snagom volje dokazao da se nekada i najluđi snovi mogu ostvariti. On više ne sanja. On sada živi svoj san.