Biti ili ne biti za Italijane

Niko vam to neće priznati. Koliko god da su činjenice nepobitne – neće. Ne želi. Niti će ikad prihvatiti. Da Italija trenutno nije zemlja fudbala. I da taj trenutak traje predugo, već dve decenije, uz neočekivani bljesak na šampionatu Evrope pre pet godina.

Istina, gledanju prethodna dva šampionata sveta na televiziji prethodila su dva pojavljivanja na planetarnoj smotri, ali možda je bolje i da nisu. Jer, pobeda nad Engleskom u Brazilu 2014. nije bila dovoljna da se u konkurenciji Kostarike i Urugvaja prođe grupna faza, koja je bila poslednja stanica i četiri godine ranije kada su Paragvaj, Slovačka i Novi Zeland spustili „Azure“ na dno tabele. Bez ijednog trijumfa.

Neko će ove poraze smestiti u pluskvamperfekat naših života sa tendencijom da se na njih ne obraća posebna pažnja jer je posle toga mnogo vode proteklo Poom ili Tibrom i još više se ulilo u bilo koje od pet mora na koje Italija izlazi sa svojom čizmom. Ali, zbog neuspeha u baražima, najpre u dva meča sa Švedskom, a onda i jednim sa Severnom Makedonijom - koji bi onda morali biti perfekat i imperfekat današnjice - ko sme izabranike Đenara Gatuza da proglasi za favorite pred 90 minuta meča sa Severnom Irskom? Realno, niko...

Jer, ne mora se ni ići toliko daleko da bi se primetio izostanak šampionskog gena kod aktuelne generacije, onog koji je krasio selektora i njegove saigrače u Nemačkoj pre 20 leta. Možda je baš odluka čelnika Saveza da pojedinima od njih pruže šansu u rukovođenju nacionalnim timom - Đanluiđi Bufon je šef delegacije, a Đanluka Zambrota i Simone Perota rade u programu za razvoj mladih - poslednji pokušaj da se sadašnjim reprezentativcima podignu moral i samopouzdanje.

Ipak, ne ide to baš lako jer je ne tako davno, u aoristu ovih redova, Norveška spakovala sedam lopti u dva meča iza leđa italijanskog kapitena Đanluiđija Donarume. Posle prvog poraza u junu, od reprezentacije koja će videti Mundijal nakon 28 godina, smenjen je Lučano Spaleti, ali neuspeh sa Gatuzom u novembru u Milanu, izražen takođe sa tri gola razlike, pokazatelj je da ni on nije sklopio mozaik vredan nade. Bar nade i bar za sada.

To što je preživeo tu rezultatsku katastrofu ne znači da je najbolje rešenje na klupi. Javnost u Italiji, ili makar jedan njen deo, više ga vidi kao „najluđeg“ - ovde su navodnici neophodni - da se u ovom trenutku uhvati u koštac sa nagomilanim problemima. Njegov borbeni duh iz igračkih dana sada je najpotrebniji momcima koje vodi.

S obzirom na to da u prethodna četiri meseca nije bilo utakmica nacionalne selekcije, želeo je popularni Rino da u tom vremenskom intervalu organizuje bar jedan trening kamp u Koverćanu, ali fudbalske vlasti nisu imale razumevanja za to. Zato je, u društvu Bufona, večerao sa reprezentativcima širom Italije, ali i u Londonu, Saudijskoj Arabiji i Kataru ne bi li održao timski duh na kakvom-takvom nivou.

Italijani će ugostiti selekciju Severne Irske u Bergamu, na izričit zahtev samog Gatuza, koji nije zaboravio aplauz sa tribina na tom mestu posle neubedljivih 0:0 nakon prvog poluvremena u meču sa Estonijom, kada je u septembru debitovao na klupi nacionalnog tima. Taj i takav podstrek manifestovao se kroz pet golova u nastavku.

Iako ih je baš naredni rival posle remija bez pogodaka u Belfastu sprečio da budu deo prethodnog Mundijala i gurnuo ih u baraž, Italijani pred meč u prvoj rundi doigravanja optimizam grade bar na dva načela. Prvo, slavili su u svih pet međusobnih susreta u kojima su bili domaćini i to uvek bez primljenog gola, a drugo, tržišna vrednost njihove očekivane startne postave veća je skoro deset puta od one koju bi na teren mogao da pošalje Majkl O’Nil, od prošlog meseca i menadžer Blekburna.

Ipak, iako je razlika i više nego očigledna - 473 naspram 44,7 miliona evra - jasno je da ove brojke neće imati presudnu ulogu. Jer, ako „Azuri“ ovaj duel samo na kratko pogledaju kroz njihovu prizmu, verovatno neće ni videti narednu stanicu u Belfastu ili Zenici, gde će se pobednik meča na stadionu Atalante sastati sa Velsom ili Bosnom i Hercegovinom.

S obzirom na to da oko pet miliona ljudi, koliko se procenjuje da je rođeno u Italiji od njenog poslednjeg meča na Mundijalu, nikada nije videlo reprezentaciju na Svetskom prvenstvu, postoji opravdana bojazan da će oni pre postati punoletni nego li svedočiti tome. Zato mnogi dečaci od 15-ak godina svoje idole sada traže na drugim terenima.

Italija je aktuelni šampion sveta u odbojci u obe konkurencije, a Janik Siner je deo vodećeg tandema najboljih tenisera na planeti. Andrea Kimi Antoneli je sa 19 godina i šest meseci postao najmlađi osvajač pol-pozicije i drugi najmlađi pobednik u istoriji trke Formule 1, a čak je i ragbi reprezentacija početkom ovog meseca prvi put u istoriji savladala selekciju Engleske na turniru Šest nacija.

Ne zaboravite da su Italijani kao domaćini zimskih Olimpijskih igara u februaru osvojili rekordnih 30 medalja, kao i da su u Parizu 2024. na letnjim Igrama sa 40 odličja potvrdili svoj rekord postavljen u Tokiju tri godina ranije na „korona“ izdanju najveće svetske smotre.

Upravo zato, dečaci i devojčice širom Apeninskog poluostrva imaju na koga da se ugledaju pa im fudbal postaje sve manje zanimljiv. I upravo zato, svetla reflektora u naredna dva meča na travnatom tepihu - ukoliko ih bude bilo, a u Italiji veruju da hoće - moraju biti na maksimumu jer se vrlo lako može desiti da u godinama koje dolaze novog Pirla, Del Pjera, Totija ili Inzagija neće biti ni u najavi. Jer, sport je ciklus, a deluje da ovaj bez „Azura“ na Mundijalu već predugo traje.