Mundijal završen, računi svedeni: Ko je ostao bez posla?

Svetsko prvenstvo je iza nas i vreme je da se svode računi. Sve reprezentacije su na turnir stigle sa određenim očekivanjima shodno sopstvenoj proceni kvaliteta igračkog kadra. Retke su postavljena očekivanja premašile, ali je dug spisak onih koje su podbacile, a odgovornost će, kao i uvek, snositi selektori.

Mnogi savezi su već odlučili da okrenu novu stranicu, bilo zbog razočaravajućih rezultata, nezadovoljavajuće igre, pritiska javnosti ili želje za početkom novog ciklusa pred kontinentalna takmičenja i kvalifikacije. Neki odlasci su bili očekivani ili najavljivani, neki su možda i iznenadili fudbalsku javnost, ali zajedničko im je da su označili kraj jednog poglavlja.

Od 48 stručnjaka koji su doputovali u Severnu Ameriku na početak Mundijala, više od trećine njih, odnosno čak 17, više nije na istoj selektorskoj funkciji.

Prvi je svoju misiju završio Sabri Lamuši, koji je dobio otkaz već posle prvog kola nakon ubedljivog poraza Tunisa protiv Švedske, mada su njega pratile kontroverze i pred sam turnir. Zamenio ga je Erve Renar sa kojim je dogovoren kratkoročni ugovor i koji se zasluženo našao na prvenstvu nakon što je dobio otkaz u reprezentaciji Saudijske Arabije samo dva meseca pred Mundijal. Ipak, ništa nije mogao da promeni u anarhičnom timu, pa je posle samo 18 dana u toj ulozi napustio ovaj tim. Tunišani, međutim, nisu gubili vreme, pošto je u novog selektora već promovisan tamošnji najperspektivniji trener – Moin Šabani.

Otišao je i kvartet selektora koji svoje reprezentacije nisu uspeli da izvedu iz grupe, iako je po kvalitetu igračkog kadra to trebalo da se desi. Urugvajci više nisu mogli da kriju svoje nezadovoljstvo metodama rada Marsela Bijelse, pa je rastanak sa „Ludakom“ bio jedino logično rešenje. Stiv Klark posle sedam godina više nije na klupi Škotske, Hong Mjung-bo je gotovo linčovan po povratku u Južnu Koreju od strane razočaranih navijača, a Miroslav Koubek je na rastanku ogolio probleme koji okružuju nacionalni tim Češke.

Još dve selekcije koje su ispale u grupnoj fazi, i to kao poslednje u grupi, odlučile su se za promenu. Razišli su se Haiti i Sebastijen Minje posle ne tako lošeg izdanja u veoma teškoj grupi, kao i Jordan i Džamal Selami.

Šesnaestina finala bila je poslednja stanica za nekoliko velikih reprezentacija koje su očekivale mnogo bolji učinak. Tu se, pre svega, misli na Nemačku koja već treći Mundijal zaredom nije dospela do osmine finala, pošto je poražena na penale od Paragvaja. Cenu je platio Julijan Nagelsman, a mladost će zameniti iskustvo u vidu Jirgena Klopa.

Trebaće nam vremena da se naviknemo da na klupi Hrvatske posle devet godina više ne sedi Zlatko Dalić, najuspešniji „izbornik“ od osamostaljenja države. Hrvatska je imala tu nesreću da već u prvoj eliminacionoj rundi naleti na Portugal, a onda da i ne iskoristi brojne velike šanse za pobedu, ali nije ga taj poraz koštao posla. Neko ko ima kredit poput njega sam odlučuje dokle će obavljati taj posao, pa je tako rešio da je, nakon isteka ugovora, vreme za rastanak. Nasledio ga je Slaven Bilić.

Holandija je potrošila još jednu svoju legendu i ponovo su doživeli razočaranje. Poraz od Maroka označio je i kraj za Ronalda Kumana na klupi ove ekipe, a kao prvi kandidat za njegovog naslednika ističe se Arne Slot. Spominju se i Erik Ten Ah i Piter Boš.

Dok Holanđani vagaju, Meksikanci su još pre Mundijala znali da će Havijera Agirea po završetku trećeg mandata na klupi državnog tima naslediti Rafael Markez. Legendarni meksički štoper je tokom prethodne dve godine bio asistent sada već bivšem selektoru.

Ekvadorce su mnogi videli kao favorita iz senke, a oni su potpuno podbacili u prva dva kola protiv Kurasaa i Obale Slonovače, pa su morali da se čupaju u trećoj rundi protiv Nemačke. Umesto da im ta pobeda bude zamajac, protiv domaćina Meksika su ponovo bili očajni, pa će zlatnu generaciju posle rastanka sa Bekaćećeom predvoditi novi stručnjak.

Senegal je nakon sjajnog Afričkog kupa nacija očekivao iskorak na ovom prvenstvu. Bili su i tako blizu plasmana u osminu finala, ali su se samouništili u finišu meča sa Belgijom, a kao glavni krivac označen je Pape Čau. I u ovoj selekciji vladala je izuzetno toksična atmosfera, tako da je rastanak posle dve godine bio neminovan.

Toliko je na klupi još jedne afričke selekcije, Alžira, potrajao Vladimir Petković. Iako su tek drugi put u istoriji prošli grupu, savez je bio možda i preambiciozan jer je smatrao da je usled povoljnog žreba (Švajcarska, pa bi ih dalje čekala Kolumbija) propuštena velika prilika za uspeh.

Novog selektora ima i Portugal. Ono što se dalo naslutiti još od trenutka kada je postavljen na mesto selektora desilo se nakon ispadanja u četvrtfinalu od kasnijeg šampiona – Roberto Martinez je, posle Belgije, uništio i sjajnu generaciju Portugalaca. Zamenio ga je Žorž Žezus koji je u 71. godini prvi put uplovio u reprezentativne vode.

Pošto se posle Martineza i Tedeska nije opametila, Belgija će posle samo 20 mečeva na klupi državnog tima morati da menja i Rudija Garsiju. Sada je izbor pao na Marka van Bomela, legendarnog fudbalera, kome je najveća preporuka osvajanje belgijske lige sa Antverpenom pre tri godine, ali koji je već dve godine bez angažmana.

Poraz od Engleske za treće mesto bila je poslednja utakmica za jednog od najuspešnijih selektora u istoriji Francuske – Didijea Dešana. Nekadašnji vezista i trener Juventusa i Marseja je tokom 14-godišnjeg mandata sa „galskim petlovima“ osvojio Svetsko prvenstvo 2018, a bili su i vicešampioni sveta i Evrope. Na njegovo mesto dolazi Zinedin Zidan koji želi novi izazov nakon uspeha sa Real Madridom.

Sudbina svih navedenih stručnjaka bila je poznata i pre nego što je odigrano finale Mundijala, ali je veoma moguće da ubrzo još nekoliko reprezentacija ostane bez selektora jer im ugovori ističu poslednjeg dana jula, a o njihovoj budućnosti vagaju ili oni sami ili savez. Takvi su slučajevi Maurisija Poćetina (SAD), Igoa Brosa (Južna Afrika), Hađimea Morijasua (Japan), Sebastijena Desabra (DR Kongo), Nestora Lorenca (Kolumbija), te Dika Advokata (Kurasao). Svima njima predstoje razgovori oko budućnosti sa predstavnicima saveza.

Iznenađenje je i ostanak na klupi nekih selektora. Tu se pre svega misli na Vinćenca Montelu koji se obrukao sa Turskom pošto je u grupi sa SAD-om, Paragvajem i Australijom završio na poslednjem mestu. Iako su Turci poznati po impulsivnim reakcijama u fudbalu, odlučili su da mu pruže poverenje i nastavak saradnje.

Iako je Engleska stigla do polufinala, ostaje utisak da je morala da pobedi Argentinu koja je kroz celu eliminacionu fazu imala probleme. Pogotovo je bio sramotan način na koji su se Englezi povukli nakon gola za vođstvo i upravo je zbog takvih mečeva doveden Nemac – Tomas Tuhel – da se ne povlači u tim situacijama, već da igra napadački do kraja. Kako je turnir odmicao, sve više je ovaj tim ličio na Sautgejtov, pa je rastanak bio logično rešenje posle svega, ali do njega nije došlo.

Da je bilo ko drugi na klupi Brazila, gotovo izvesno bi dobio otkaz nakon ispadanja u osmini finala od Norveške, ali je Karlo Anćeloti neko sa kim se ne rastaje tako lako. A možda su u savezu konačno postali svesni realnosti da ovaj tim više nema igrače koji garantuju samu završnicu Mundijala.

Na kraju, selektorski posao možda najbolje oslikava koliko je tanka linija između uspeha i neuspeha u modernom fudbalu. Jedni odlaze kao heroji, drugi kao krivci, a često ih od jedne ili druge etikete deli samo jedan detalj, jedan penal ili jedna propuštena prilika.