Odrasli smo uz radio, starimo ispred televizora

Počela je borba za preostalih šest mesta na Svetskom prvenstvu, čiji će domaćin u junu i julu biti Sjedinjene Američke države, Meksiko i Kanada. I svih osam utakmica u evropskom i još dve u interkontinentalnom baražu mogli smo da pratimo putem televizijskih prenosa. Nije nam promakla goleada Danaca, kao ni pobeda Italijana i preokret Poljaka, a gledali smo i jedanaesterce u Kardifu i Pragu.

A nekad nije bilo tako. S obzirom na to da sam odrastao u unutrašnjosti Srbije, golove - dakle, ne čitave utakmice nego isključivo njene najznačajnije delove - mogao sam da vidim samo u sportskom bloku Trećeg dnevnika na Prvom programu nacionalne televizije. Ako bih ih tada propustio, verovatno ih nikad ne bih video. I zato sam u vreme kasnijeg tinejdž doba, izlazak u grad odlagao dok se ne uverim sopstvenim očima kako je moj omiljeni tim baš tog dana prošao na fudbalskom terenu.

Desetak godina ranije, zakačio sam malo i početak kraja stare, velike Jugoslavije mada nisam baš siguran da li glasove, koji su u moju sobu dopirali kroz zvučnike radio prijemnika, pamtim iz realnog vremena ili zbog toga što sam kasnije, kada su internet i ostala dostignuća tehnike to dozvolila, uživao u njima kad god sam poželeo. A nije da nisam. Izgleda da sam lepotu fudbala otkrio kada ga nisam ni gledao. Sada deluje nestvarno, ali tako je bilo.

Sećam se da smo početak igranja istog sa drugarima na terenu kraj škole, koji je asfaltiran tek u doba mog srednjoškolskog obrazovanja pa smo patike gulili po kombinaciji zemlje i trave u odnosu bar 80 prema 20 u korist zemljane podloge, određivali u skladu sa terminom utakmica u nacionalnom šampionatu. Odnosno, sa terminom početka emisije “Vreme sporta i razonode” na Prvom programu Radio Beograda.

Češće je to bila subota nego li nedelja. Voleo sam da ta dva sata, za mene, najkvalitetnijeg programa, provedem sam. Zavlačio sam se u svoje odaje, okretao dugme na radio aparatu i njegov zvuk pojačavao tek toliko da mi nijedna reč ne promakne. Želeo sam da čujem svaki šum u vezama, ali i svaki huk sa tribina stadiona gde god da su oni bili.

Već tada sam znao jer sam mnogo puta poslušao - tačan broj ne znam, ali je sigurno trocifren - ono legendarno Mladena Delića: “Ljudi, pa je li to moguće? Ludnica, šta je ovo?”. Stihove Ivana Tomića sam više čitao, mada sam mnogo puta prepoznao njegovu boju glasa u tonskim zapisima iz arhive dok je izgovarao: “Dalmacijo, jesi l’ čula? Željo vodi jedan-nula”.

Poseban ton nekada je davao Edo Peci, koji se javljao iz Splita, kao i Mirko Kamenjašević dok je govorio iz Sarajeva. Oni stariji znaju i “postavljače temelja” radio novinarstva, čak i malo šireg od onoga koji je zahtevao fudbalski prenos. Pre svega se to odnosi na Miodraga Stojiljkovića i legendarnog Radivoja Markovića.

Marka Markovića više pamtim po preciznosti u govoru i uvek novom džemperu ponedeljkom u “Indirektu”, dok sam Jordana Ivanovića “zakačio” u smiraj njegove karijere. Ipak, način na koji je opisao partiju “Partizana lavljeg srca” na Parkhedu protiv Seltika mora biti na pijedestalu i trebalo bi da se izučava u svim školama novinarstva.

Voleo sam da čujem kada se iz Podgorice javi Željko Šoć, danas predsednik Stonoteniskog saveza Crne Gore, ili iz Niša svoje viđenje situacije na Čairu ponudi Bratislav Jevtović. Međutim, najviše sam se radovao kada se u program uključivao Mijailo Kostić, koji je to najčešće radio sa stadiona Crvene zvezde ili Partizana.

Glas tog školovanog radio reportera, koji je iz sela Rti kod Guče stigao u Beograd sa željom da stekne diplomu na Fakultetu političkih nauka, a kada je to ostvario i odlučio da svim zaljubljenicima fudbala u regionu “bude oko na licu mesta”, toliko mi je prijao da sam već tada, sa svojih 10 ili 11 godina, poželeo da budem komentator na radiju.

Posle onog njegovog “mogao bi loptu da prosledi na levu stranu” uvek je poentirao sa “to i čini”. Trudio sam se da upamtim svaku reč iz njegovog prenosa kako bi kasnije, kada budem ispratio televizijski snimak iste te utakmice, mogao da odredim šta je tačno rekao u svakoj situaciji. I možda sam ga najviše cenio baš zato što je u tom delu bilo najmanje razlike.

Slikovito, a opet jednostavno. Nakićeno, a opet prosto. Sa malo reči znao je u pravom trenutku mnogo toga da kaže. Uz njega sam zavoleo igru rečima. Žao mi je što nijedan dan tokom šest meseci našeg zajedničkog boravka u Beogradu, jer toliko je proteklo od mog dolaska na studije na FPN-u do njegove smrti, nisam iskoristio da pokucam na vrata sportske redakcije Radio Beograda i upoznam ga. Ko je mogao da očekuje da će iznenada preminuti u 43. godini…

Televizija Arena Sport je pre nekoliko godina pokušala da oživi jedno tipično subotnje poslepodne u emisiji “Kao nekada”, kada je svoje reportere imala širom bivše Jugoslavije, ali je taj poduhvat bio kratkog daha. Istina, bio je odlično primljen kod gledalaca srednje i starije generacije, ali neki novi klinci, očito, nisu bili spremni da pruže šansu regionalnom fudbalu i na takav način.  

Danas svaka utakmica ima svoj termin kako bi se na televiziji mogao ispratiti svaki njen minut tako da je prosto nemoguće reprizirati istoriju na radio talasima. Tek povremeno, isključivo dok sam u automobilu u trenucima kada večiti beogradski rivali igraju neke međunarodne utakmice, zaustavim pretragu stanica na Radio Beogradu i poslušam Milana Bigovića, Vlada Radičevića, Slobodana Maletića ili Dejana Nikolića i shvatim da su se i prenosi na radiju promenili.

Uz sada naširoko dostupne informacije na svakom koraku, prestali su da budu “prozor u svet” za slušaoca. Postali su poligon za prenošenje svega što je negde napisano ili izgovoreno. Ili je sve to samo normalan sled dešavanja nakon što je na terenu lepotu tehnike zamenio kalup taktike?