Nedosanjani američki san: Zlatna generacija koja nikako da zasija

Mundijal se posle 32 godine vratio tamo gde nije sport broj jedan kao u najvećem delu sveta. Dobro, domaćini su, formalno, i Kanada i Meksiko, ali deluje da su tu više reda radi i da se sve vrti oko Amerikanaca.

Činjenica da se oni više potresaju oko nekoliko drugih sportova skinuće umnogome pritisak sa leđa reprezentacije SAD-a. Mada, svi oni kojima je „Pulišić Lebron sokera“ – kako rekoše u jednoj od onih njihovih emisija gde procenjuju stvari kada su naišli na potpisan i uramljen njegov dres – a takvih je mnogo, očekivati čak i medalju jer im je teško zamisliti da Amerika nije među najboljima u nečemu.

Open on YouTubeWatch on YouTube

U fudbalu, barem kada je reč o muškoj selekciji, nikada nije bila blizu najboljih. Štaviše, ovo će im biti 12. učešće na Mundijalima, a i dalje je najveći uspeh onaj sa prvog kada su 1930. u Urugvaju zaustavljeni u polufinalu. Reći ćemo tako, jer se utakmica za treće mesto, ako ne računamo onu iz Bjelinog „Montevidea“, nikada nije odigrala i spori se kome je pripala bronzana medalja. Imali su, potom, i čak četiri decenije dug period bez prisustva na planetarnoj smotri od 1950. do 1990, dok su od tada propustili samo jedno Svetsko prvenstvo i to, slučajno ili ne, ono u Rusiji 2018.

Ipak, gotovo na svakom su, utisak je, bili zadovoljni pukom činjenicom da su tu. To je parola kojom se se obično vode Srbija, BiH i (ostale?) zemlje trećeg sveta, ali to ne bi trebalo da zadovolji apetite onih koji imaju jedan od najlakših kvalifikacionih puteva.

Najoptimističniji su bili 2006. kada je pred takmičenje ova reprezentacija bila četvrta na FIFA rang listi, što je najbolji plasman u njihovoj istoriji. Imala je ta ekipa neke legendarna imena poput Dempsija, Donovana, Bizlija, Rejne, Berhaltera, Bokanegre, Čerundola... Međutim, doživeli su debakl i završili kao poslednji sa samo jednim bodom u grupi sa kasnijim šampionom Italijom, Češkom i Ganom.

Posle te 2006. su dugo bili samo prosečni, a neuspešan ciklus koji je doveo do propuštenog Mundijala 2018. označio je kraj jedne ere, jer je većina igrača bilo u 30-im, i početak nove, i to kakve.

Klinci koji su od 2018. počeli da nadolaze u seniorski tim Jenkija bili su atipično fudbalski pretalentovani za ovo podneblje. Kolovođe su tada bili Kristijan Pulišić, Tajler Adams i Veston Mekeni, svi iz iste klase ’99, a onda su se redom priključivali novi biseri. Nije trebalo dugo pre nego što im je nadenut naziv i breme „Zlatna generacija“.

U Katar 2022. su otišli kao supertalentovana, ali neiskusna ekipa – bili su drugi najmlađi tim turnira sa prosekom godina 25.2. Selektor Greg Berhalter je tada na Bliski istok, uz gore pomenutu trojku nosioca, poveo i Entonija Robinsona (tada 24 godine), Seržinja Desta (21), Džoa Skelija (19) Junusa Musu (19), Brendana Aronsona (22), Luku de la Torea (24), Timotija Veu (21), Đovanija Rejnu (19), Malika Tilmana (24), Hadžija Rajta (23), Džoša Sardženta (22)... I izašli su kao drugi iza Engleske iz grupe u kojoj su bili još i Iran i Vels, ali ih je u osmini zaustavila mnogo kvalitetnija i namazanija Holandija.

Nisu, pak, puno očajavali jer su znali da je ovo bila samo dobra priprema za 2026. kada će se igrati na njihovom terenu, a taj termin biti savršen za Zlatnu generaciju. Savršen jer se očekivalo da ona tada bude u prajmu, odnosno dostigne vrhunac jer bi većina igrača bila u najboljim godinama, a pritom bi pridodali još neke dijamante koje u međuvremenu iskopaju. I zaista jesu u tim ulazila još neka imena koja su mnogo obećavala – Kris Ričards, Džoni Kardoso, Taner Tesman, Rikardo Pepi, Folarin Balogan...

Međutim, negde između dva ciklusa nešto je pošlo po zlu. Karijere gotovo svih igrača su stagnirale ili čak krenule nizbrdo i umesto da sada budu u formama svojih života kao članovi nekih od najboljih evropskih klubova, dolaze u ne tako dobrom stanju.

Samo 13 igrača koji su bili na prošlom pozvani su za predstojeće Svetsko prvenstvo. Od te talentovane ekipe iz Katara retko ko je napredovao – Robinson nije iskoristio svoj potencijal i nije mrdnuo iz Fulama, a gotovo cele sezone je bio povređen; Dest je od Barselone spao na PSV; Skeli je ostao u prosečnom Menhengladbahu; Musa se posle Valensije mučio u Milanu i izgubio u Atalanti, pa sada nije ni pozvan; ; De la Tore i Sardžent su se već vratili u MLS, iako je ovaj drugi bio jedan od najboljih strelaca u Čempionšipu za Norič, ali nikada nije zasijao u Premijer ligi; Rejna, čiji je otac pre 20 godina bio deo tima koji je podbacio, je verovatno i najniže pao jer se od njega možda i najviše očekivalo – igrao je sve manje u Dortmundu, nije uspeo u Forestu, a ove sezone je skupio tek nešto više 500 minuta u Menhengladbahu.

Ima i nešto pozitivnijih primera kakvi su Ričards, Aronson, Tilman, Vea, Pepi i Balogana koji svi izlaze iz veoma dobrih sezona u respektabilnim klubovima, ali nijedan od njih ni danas nije član nekog od timova iz samog evropskog vrha kao što se očekivalo.

Više se očekivalo i od Maurisija Poćetina (ne, ne čita se PoKetino). Njemu je ovo prvi selektorski posao i deluje da već nervozno čeka da se ovo SP završi, pa da se vrati klupskom fudbalu. Sve više se ispostavlja da je i njegova karijera u padu i da je vrhunac dosegao u Totenhemu, te da je od tada u konstantnom padu. On je posle „pevaca“ vodio i jače klubove, ali se nije proslavio. U PSŽ-u, gde je dobio čast da bude nadređen triu Mesi-Nejmar-Embape, za sezonu i po osvojio uspeo je da osvoji tek jednu ligašku titulu i kup, dok se sa Čelsijem rastao posle samo jedne sezone koju je njegov tim završio na šestoj poziciji. S tim u vezi, već duže vreme navlači sumnju na svoje trenersko umeće.

Sumnje su se nastavile i na klupi SAD-a. Nije uspeo da osvoji nijednu od dva takmičenja na kojima je predvodio svoj tim – u CONCACAF Ligi nacija je zaustavljen u polufinalu od Paname, a u finalu Gold kupa ih je savladao Meksiko.

Na ukupno 25 mečeva kao selektor ostvario je 15 pobeda i devet poraza, što naizgled nije tako loš učinak, ali je igra bila daleko od sjajne. Mreža je ostala netaknuta na samo šest mečeva uz gol razliku 45:35, pa je verovatno bar miljenik onih koji u kladionici preferiraju GG.

Čini se i da Argentinac i dalje luta sa postavom pošto je u 24 meča koje je vodio do ovog poslednjeg okupljanja koristio čak 61 igrača. Od svih njih, samo su šestorica odigrali više od 1000 minuta i samo 10 upisalo više od 10 nastupa. I pored toliko igrača u naponu snage, najviše je verovao onom najstarijem – 38-godišnjem Timu Rimu, bivšem štoperu Fulama, a sada Šarlota.

Možda je upravo zbog njega i došlo do promene formacije – u sedam od poslednjih osam utakmica igrali su sa trojicom/petoricom igrača u odbrani, pa su velike šanse da tako nastave i na Mundijalu. Takav sistem može da sakrije manjak brzine vremešnog plavušana, a odgovara i Ričardsu koji u istom igra u Palasu. Kao dodatni osigurač Rimu, supersonični Robinson, iako levi bek po vokaciji, obično igra levog štopera. Levi ving-bek je uglavnom neko od ofanzivnijih igrača, dok su na suprotnoj strani neko od ionako ofanzivno nastrojenih desnih bekova – Friman, Dest ili Skeli.

Iako su u ovom veku bili poznati po pouzdanim golmanima kakvi su Kejsi Keler, Bred Fridel ili Tim Hauard, sada nemaju taj luksuz i sva trojica čuvara mreže su iz domaće lige. Deluje da će „jedinica“ pripasti Metu Frisu iz Njujok sitija, dok će Met Tarner, nekada član Arsenala, Foresta i Palasa, a sada Nju Inglanda, biti rezerva.

Biće veoma problematično ukoliko im se povredi, a po tome je poznat, Tajler Adams jer je on jedini pravi destruktivni vezista u timu. Zato je bilo čudno što, usled povreda Tesmana i Kardosa, Poć nije pozvao bar Ejdena Morisa iz Midlzbroa, već dvojicu sličnih i ofanzivnije nastrojenih Seba Berhaltera, sina još jednog bivšeg reprezentativca i selektora, iz Vankuvera i Kristijana Roldana iz Sijetla.

Gde god zatreba igraće univerzalci Mekeni, koji je bio jedna od retkih svetlih tačaka Juventusa, i Aronson, koji je bio sjajan u Lidsu, ali kome Argentinac, začuđujuće, nije davao previše minuta. Tilman će biti glavni kreativac uz, trebalo bi, Pulišića koji na SP dolazi van forme i sa svega dve asistencije u drugoj polusezoni.

Ako ništa, barem su im svi napadači bili raspucani i imaće 54-godišnji stručnjak slatke muke koga da odabere od Monakovog Balogana, Pepija iz PSV-a i Rajta koji je sa Koventrijem ušao u Premijer ligu. Najviše je, doduše, do sada verovao ovom prvom.

https://x.com/USMNT/status/2061194161437463005 pic.twitter.com/ffKnsVKwG4

— USMNT (@USMNT) December 7, 2023

Potencijalno otkrovenje mogao bi da bude Maks Arfsten, 25-godišnje učinkovito krilo Kolambus Krua, kojeg je Poćetino koristio na svim pozicijama po levoj strani. Trebalo bi da on bude startni levi-vingbek ukoliko igraju u toj formaciji – možda ne protiv Turske, ali svakako da protiv defanzivnijih ekipa u grupi, odnosno Paragvaja i Australije.

Činjenica da se nalaze u verovatno najizjednačenijoj grupi na prvenstvu, čini prognoze o njihovom učinku veoma nezahvalnim. Sve selekcije plasirane su od 16. do 40. mesta na FIFA rang listi. Najbolje se kotira domaćin koji je 17. tim sveta; Turska, iako je objektivno za nijansu kvalitetnija, nalazi se na 22. mestu; Paragvaj, 40. na listi, je izuzetno tvrda ekipa sa igračima koji mogu da vas povrede u kontri, a Australija, 27. selekcija u poretku, ima izuzetno brze igrače napred i divove od štopera, pa može da iznenadi svakog ko ih potceni.

Zanimljivo je da su u poslednjih godinu dana odigrali prijateljske utakmice protiv sva tri protivnika iz grupe i uvek je rezultat bio identični – 2:1 – s tim da su pobedili Australiju i Paragvaj, a izgubili od Turske. Dva meča će odigrati u Los Anđelesu, u čijoj blizini se nalazi i baza reprezentacije, i jednom u Sijetlu.

Uzimajući sve to u obzir, ne treba biti iznenađenje ni da odu dalje kao prvoplasirani, ni da sa dva ili tri boda ne budu među najboljim trećeplasiranim ekipama. U svakom slučaju, reklo bi se da je osmina finala plafon, i to ukoliko ih žreb pogleda, iako tamošnji fudbalski stručnjaci vide četvrtfinale kao više nego realan, možda čak i minimalan domet koji bi trebalo ostvariti.

Uzdaće se i u domaći terena da, kao većina domaćina u prošlosti, dođe i dalje od očekivanog. Međutim, američki navijači, naviknuti na neku drugu kulturu na stadionu, ne prave ni izbliza negostoljubivu atmosferu protivnicima, tako da to i nije baš velika prednost ukoliko se ona ne odnosi na uobičajenu domaćinsku blagonaklonost sudija.

Kada se govorilo o potencijalnom iznenađenju turnira i novom Maroku od prošlog Mundijala, Poćetino je uzvratio kontrapitanjem „zašto to ne bismo bili mi“, mada ni on kao selektor, ni igrači kao ne u potpunosti ostvareni talenti nemaju pokriće za toliki optimizam.

Ali da ne sudimo prerano – možda konačno pokažu da su bili u pravu svi oni koji su im predviđali mnogo viši nivo od onoga na kom su sad. Možda ovo stvarno bude vrhunac njihovih karijera. Možda Zlatna generacija konačno zasija punim sjajem jer, znate, pravo zlato ne rđa.